Српски сион

Рр. 37.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 598

стоје, како се крећу, како лебде, како сјају, како свака са мјеста, на које ју је десница Божја поставила, шаље свијетло своје на све страие ио простору небеском. Свака позна свој пут, своју стазу. И све те безбројне звијезде по непзмијерном простору небеском стоје, крећу се, лебде п сјају по непромјенљивим и вечитпм закоипма Божјпм. Загледајте се, велим, често у тај неизиијерни ноднебескп свијет; и ако срце ваше није гријехом скамењено, ако душа ваша није гријехом помрачена. осјетићете пред величанственпм тнм прпзором неко тихо гануће, које ће се разлпги по читавом вашему бићу. 0 како ће вам се све то учинити узвишено, величанствено, чудесно! Како ћеш пред тим дивотним призором, о човече, тако мален, тако слаб, тако немоћан изгледати пред оним, који је те безбројне свијетове ноставио у поднебеске виснне, који пх неисказаном моћи својом креће и уздржава! Пред тим чудесним прпзором, гледајући треитање и дрхтање звијезда тих безбројних свијетова морао би и ти, о човјече, осјетитн неки глас, који те силно ппта: бојиш ли се и ти човјече Бога? покораваш ли се и ти његовнм законима, владаш ли се и по најсветијој вољи његовој ? Не бојиш ли се, да се која од тнх безбројних звезда не сурва над главу твоју, да тебе и ту црну земљу не сурва и не отисне у незване бездане? Та све се те безбројне звездице нокоравају вјечитнм законима Божјим. Све, све се. о браћо, на небесима покорава законима Божјим. Дл к^дбтк пол/.\ ткоа ико N4 невеси и нл зедми. Висока су небеса, браћо, и наше слабо око иије кадро догледати и нроникнути у све днвоте н величапствености небеског и ноднебеског свијета, који се вољи и законима Божјим нокорава. Спустимо, дакле, часком око своје на црну земљу, коју ногама својим чепамо, коју плугом својим парамо, да нас нарани и прерани од јутра до подне, од подне до мрака, од дана до дана, коју крампом и мотиком продиремо да нас сахрани. Разгледајмо часком, да ли се и та црна груда и све што је на њој, не покорава вољи к законима Творца свога? 0 да, да, и на тој земљи црној врши се, слуша се, испуњава се воља Тнорчева. За.р не ? Зар ту црну земљу по Божјим законима не бију кишеи снијегови, буре и олује? Зар се Божјом вољом, над том црном грудом не скунљају густи и црни облаци? Зар по законима Божјим о ту

црну земљу не бију, не ударају, не грувају муње и громови? Слушај их, слушај. Можда ћеш слушајући тај страшни глас, ту јеку и грмљавину осјетити у себи њеки глас, који те силно нита: Бојиш ли се ти човјече Бога, покораваш ли се и ти вољи његовој, владаш лн се и ти по законима његовим? Бојиш ли се, да којк из облака не ирасне о главу твоју, те те смрви и уништи. Та и ти црни и густи облаци. који се над главом твојом витлају. и те муње, које бију и ударају покоравају се законима Божјим. Па зар се и та црна земља не покорава вољи и законима Божјнм? 0 да, да. И она по законима његовим дрхће, дрма се и тресе. Можда је од вас који осјетио такво дрхтање и потрес црне земље. Можда сте чули штогод о тој ствари; та то тако често бива по свијету. Руше се села и градови, усахњују врела и извори, настају бездани и нровалије, језера и мора. Ја мислии, да и ондје, гдје се така несрећа и ужас догађа, да људи при слушању оне страшне и нотмуле хуке и буке нодземаљске, тога тешког уздисања земље, морају у себи осјетити неки глас, који их силно пита: Бојиш ли се и ти човјече Бога, покораваш ли се и ти вољи његовој, влндаш ли се ти по законима. његовима? Не бојиш ли се, да се земља не растуии и не сурваш се у бездани земаљске ? Та, и земља дрхће, дрма се, тресе и уздише по законима Божјим. Да, да; она се покорава законима Божјим. Она обасјана и огријана топлим зракама јаркога сунца избија сјеме носијанодесницом Свемогућега, да нарани гладно, да одј,ене голо, да огрије озебло. Јест, земља се покорава законима Божјим. Па да ли се нијеме и неразумне животиње, које гмижу, лете, пливају и пршу, иротиве вољи Творца свога? Не, не. Та неке и тебе, човјече, слушају, теби служе, теби се покораваЈу, тебе се боје. Па кад оног вока свога у јарам ваташ, не осјетиш ли у себи неки глас, који те силно пита: Бојиш ли се и ти човјече Бога, покораваш ли се вољи његовој, владаш лм се ио законима његовим? Та ето и животиња се иокорава господару своме; та ето и животиња се човјека боји! Да, тај човјек боји се и преза и од понеке неразумне животиње, која се њега боји. „Шушне л' гдјегод у крај пута гуја, или рујева испод грма зече, мал не зеца плашивије клеца", тај човјек трза се и нреза и од гује љуте, тог црвића