Српски сион

Стр. 594

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 37.

земаљскога, кога може ногом својом згазити ! Па зар човјече, при шуштању те гује од које бјежиш, и која од тебе бјежи, не осјетиш у себп неки глас, који те силно пита: Бојиш ли се ти, човјече, Бога, покораваш ли се вољи његовој, владаш ли се по законима, његовим? Бојиш ли се Творца Свога, кад ето и од ситнога црвића презаш? Браћо! Све се на небесима покорава вољи и законима Божјим. Земља, и све скоро што је на, земљи, покорава се вољи и законима Божјим. Шта?! Скоро?! Зар, у Бога гр'ешан, смијем у овом храму Божјеи казати, да има ипак нешто што с? не покорава вољи и законима Божјим. Шта је то њешто? Каква је то сила, да се'успротиви сили Свемогућега, каква је то моћ, да се успротиви Свемогуштву Бож јем? Какво је то чудовиште? Гдје би га могли видити ? Би ли ммрали далеко ићи, да га упознамо? Не. Не. Не треба се човјек ни макнути са мјеста свога. Нека. се само дота^не прстом својим оног мјеста, гдје треба да му разум стоји, и оног м.јеста гдје треба да му срце бије и ето уиознао је одмах то чудовиште. Ето, тај ум људски, то срце људско усуђује се успротивити вољи Онога, Који га је створио, Који држи небеса и замљу, Који иокреће небеса и земљу, Који муњом бује, Који земљом тресе! Тај човјек ради и каже свемогућему Творцу своме: ја ћу чинити оно што ја хоћу, како ја хоћу, а не оно и онако, како ми ти заповедаш; ја ћу чинити оно што ми ти браниш и забрањујеш. Није ли човјек, који тако каже или раци, највеће чудовиште? Да, да; тај човјек, који у овом свијету, у овом неизмијерном и бескрајном простору, кад сто.ји закрчује само две стопе земље; а кад га стрпају у гроб не закрчује ништа, јер га поједу црви, постане земља прах и пепео; тај човјек јест заиста чудовиште, то срце људско, тај комадић меса. које шаком обухватити можемо, а које сав свијет не може заситити, јест заиста чудовиште, И тзј с.е човјек. ето једини у овом бескрајном и неизмијерном простору усуђује успротивити величанству, сили и свемогуштву Онога, Који је развио тај неиојмљивп и бескрајни простор; Који је но том простору посијао безбројне свијетове, којисе покоравају законима Творца свога. На заиитајмо се шта је тај човјек? СО чмо= в^кче, ти кто есн противћ гок^ефдАи Богови? Шака ирашине, земља и пепео. Не верујете ли

у то? Ко хоће, да се увјери о томе нека отиде на оно црно гробље. Кому је умро отац или мајка, нека приступи гробу њихову. У том гробу лежи она.ј, који му је вољом Божјом живот дао. Нек отвори тај гроб, нека га прегледа. Хоће ли наћи, хоће ли препознати родитеља свога? Не. Не. Ту је само црна земља, нрах и пепео. Ето шта је човјек; ето каква је његова сила. И тај човјек, који зна, да се мора претворити у пепео, да се не може отети десници Божјој, да не може дуго пркосити вољи Божјој, ипак јој за краткотрајног живота свога пркоси. Но, останимо још који часак на том црном гробљу. Ту размислимо шта све човјек за краткотрајног живота свога не ради. За то своје тијело које ио закону Божјем, мора онет у земљу, мора земља постати? Ту размислимо, зашто човјек преступа заповиједп Творца ? Ту размиелимо, колико и зашто човјек трчи за назови срећом земаљском; за имањем, богатством, славом, части, власти, кад видимо чиме се та назови срећа свршава. Погледај тај гроб. Глје је ту богатство, сила, слава, част и власт? Ту знамо и познајемо, да човјек са собом ништа не понесе, него праведна или ненраведна дјела своја, голу душу своју, која је кратки часак пркосила вољи свога Творца. Краљ Саладин, који је силна богатства и краљевства у Азији стекао, заповедио је на самртној постељи сво.јој, да узму његову кошуљу, да ју метну на штап, те кад тијело његово на гробл>е понесу, да је пред лијееом носе и вичу: „види народе шта Саладин од толиког богатства свога собом носи!" Јест али и та кошуља у гробу са тијелом скупа. иструнути мора. Да, да Ту знајмо и памтимо, да при светлуцању самртне свијеће, човеку се смркава, ишчезава све испред његових очију, нестаје богатства, славе, части и власти. Још ни један краљ није са, собом повео слугу својих, да га тамо послуже. Ништа, ништа, човјек тамо не понесе, него голу душу своју. Браћо! Био је један богат човјек. Он си даде нанравити дивну и величанствену палачу. Накити је свакојаким сјајем, златом, сребром и камењем драгим, постави је свилом и кадифом. Зовне једног сиромашког али нобожног човјека, да то разгледа и запита га како му се та налача допада. Овај одговори да кућа има једну погрјешку, а то су врата. Како би ррата могла бити погрјешка? рече зачуђено богаташ Јест,