Српски сион

С тр . 596.

„СРПСКИ СИОВ."

В р . 37

сли и одлучи поправити учпњену погрешку и изиети истину, да рекне или напише са свим противно од онога, што је први нут казао или написао, те тако саи, по својој слободној вољи против себе да сведочи; и то ми не само да одобравамо, него се гоме и дивимо, јер нам то доказује и сведочи о духовној јачини и смелости дотнчног лица. 3. Бива, да неко буде нрисиљен, да за каквог грешника, или против каквог невиног човека сведочи; и тог се ми гнушамо, али бар — разумемо. — Али да неко, који је потпуно свестан своје невиности, буде приморан, да нротив себе самога сведочи то је таково нешто, што „ мдо В /и Ф јтх ксакх азмкх " рећи или као што то вели св. Златоусти, што „нревазилази свако чуђење"! И гле! Баш то, што је тако далеко од разума, то чега језик изрећи не може; то што у нами изазива тако грдно чуђење: то баш чнне протестанти! Или зар не? Да покажу и докажу, да у цркви Христовој није било, те по томе, да несме ни бити нарочитог закочитог свештенства, протестанти позивају за сведоке никог лругог. него баш саме св. оце свештенмке! А како далеко иду показује и доказује то, што се сни позивају и на самога св. Јована Златоустог, на таковог човека, на таковог свештеника, који је написао читаво дело, који је написао „Шест књига о свештенству"; и коме као да читаво то иначе онсежно дело, беше доста скучено и малено, коме као да свих тих „шест књига" даваху и одвише мало простора, а да би у довољној мери и јасности могао изнети и ноказати важност и узвишеност — свештенства; и који — као што већ чусмо — у тим својим „књигама" изрично вели и тврди, да се, свештенство истина обавља на земљи, али оно има значај небеске уредбе", и још, да службу свештеничку „нпје установио човек, ни анђео, ни арханђео, нити ма која створена сила, већ сами Господ.' 1 Протесганти веле и тврде, да су „од половине III. века право свештенства присвојили себи хришћ. учитељи, вођени чувством и страшћу за господгтвом," дакле су хриш. учитељи свештеничку власт насилно себи присвојили, узурииралн Па како су и св. оци били свештеници, јасно је, да и то беху насилници, узурпатори тирани; и даље, како је и св. Јован Златоусти био свештеник, очевидно је, да је и он и могао и хтео примити се тога насиљем

отетог, узурпираног свештенства. Или зар оно, што је знао Ј1утер носле толиких година, и што ноуздано знају и данас иосле вшне од подруг хиљаде година сви протестанти; тога зар да нису знали и знати могли св. оци, а иоименце, да није знао и знатн могао св. Јован Злагоусти? Зар да св. Јован Злагоусти није знао и знатп могао, даХристос, да Христовп аиостоли ннсу основалп п оставпли неког нарочитог, законптог свештенства, него да је свештеничко право п власт припадала „целокупно верујућем друштву"; а игго су свештеничку службу истина врншли нека нарочита лпца, да то не беше по неком божанском праву, него по простој људској пуномоћп п овлаштењу? — Па ако је већ и то чудо дивно, да се један Златоусти могао и хтео примити насилно отетог, узурпираног свештенсгва; да је и један ! Златоусти могао и хтео ући и пзмешати се са насилницима, узурпаторима, чиранима, дакле са људима посве покваренима: али је још куд и камо дивније чудо, да је он и смео изнети и показати насиље као право, узурпацију као апостолску пуномоћ, тиранију као Богом даровану власт!! Та зар св. Јован Златоустн није могао знати или бар помислити, да ће га због те безочности ако већ не његови савременици и по времену ближи Хришћани, а оно свакако каснији и временом удаљенији Хришћани — као н. пр. иротестанти — опљувати, илн га се бар гнушаги морати?! Или зар човек који насиље крије и заклања; који узурпазију правда и брани; који тиранију хвали и у зве.до кује и уирав до божанског права уздиже, не заслужује, да га опљујемо, или бар да га се до крајности — гнушамо? 0 заслужује, заслужује свакако, јер таго говорити, то чинити може само човек кроз покварена срца, окореле душе. Кад св. Јован Златоусти збиља не би знао, да је оно свештенство, које се њему нуди и даје, а којега се он и прима, пасилно отето, узуриирано — о како бн то онда била јадна и жалосна сведоџба — мудрости његове. Па како — крај осведочене п признате мудростп Златоустове — на то ни номислити, а најмање то веровати можемо: онда сл.еди као не побитна истина, да се он понуђепог му, а узурпираног свештенства вољно прпмио, и да је он свесно то и таково свештенство, то насиље, ту узурпацију, ту тиранију хвалио и