Српски сион

И рој 37.

„СРПСКИ СИОН'

С ТР . 597.

бранио, у звезде ковао и до неба уздизао, са божанскии правом изједначивао, само као човек кроз покварена срда, окореле душе. А имају ли цротестанти основа, узрока, разлога, да о Златоусту тако јадно, тако гадно, тако ниско, тако одвратно мисле? Али, али — ако неигго Златоусти не беше човек покварена срда, окореле душе; ако он, говорећи о „свештенству" није извртао, већ само иствну казивао; ако је он, могући знати доиста, знао, да је свештеничка власт апостолска пуномоћ, божанско право — као што ће то и бити, а као што то и јесте: онда опет не стоји оно, игго протестанти тврде и уче, и онда је оиет иитање, од куда и како су се могли протестанти нозивати на Златоустп, или у опште на св. оце?! Но кад нам већ протестанти св. оце за сведоке истинитости своје тврдње и свога учења доводе; кад нас на дела и списе св отаца уиућу.ју — то ћемо их послушати, св. оцима се обратити и њихова дела и списе проучити; а да ли ћемо у тим делим) и списима наћи оно, шго би иротестанти хтели и желили, да нађемо — видићемо. Изм(фу других св. отаца протестанти се позивају на св. Јована Златоустог и на св. Григорија Двојеслова, дакле баш на такове свештенике или боље првосвештенике, који су не само дужност свештеничку вршили, него који су и службу црквену (лигурђпју) састзвили и написали, те који су тиме казали и потомству оставили, како се има свршавати ирва и најузвишенија дужност свештеничка, како се има свршавати и принашати бескрвна жртва Божја. Осим кратке и најкраће Григоријеве и дуже Златоустове постоји у иравосл. цркви и трећа, још дужа литурђија, коју је св. Васили.је Велики саставио, а ностоји још и четврта, најдужа литурђија, коју -је св. апостол Јаков, први еиискои Јерусалимски саставио и написао. Све те четир литурђије стоје у међусобној свези тако, што су оне једна из друге, млафа из старије, постале: Григоријева је скраћена и нешто друкче удешена Златоустова литурђија; Златоустова је скраћена Василијева литурђија; а Василијева је опет скраћена Јаковљева литур!>ија. И тако литурђија, која се и данас свршава у иравослав. цркви, иотиче још из апостолских времена, од самог св. ап. Јакова. По себи је јасно и разумљиво, да ако у тим

литурћијама има чега, што се односи на науку цркве Христове о свештенству, да је то најноззданије и најмеродавније, будући се у тим лптурђијама говори о нрвој и најглавнијој, тако да рекнемо, строго свештеничкој дужности. Па да чујемо, шта се и како се у тим литурђијама говори о свештенству. У најмла^ој литурђији вели <в. Григорије Двојеслов: „Боже тајана, које се исказати и видити не могу, у кога су ризнице мудрости и разума прикривене; који си нам открио служење службе ове и који си из великога твога човекољубља поставиб нас грешне, да ти приносимо дарове и жртве за наше грехе и за људска незнања. . ." (Тајна молитва у ђаконствима" после великог входа.) —• (.Наотавиће се.)

Листак из повјеенице ерп. прав. цркве у Угарској. Врло занимљивих н иоучних ствари има у архиви правосл. грчке цркве у Кечкемету, од којих ћу по неке даном приликом у овом листу, ако их прими*, саопштавати, да види садашњи нараштај шта су наши етари пропатили за крст часни, те како се брани вјера! За сада ћу загледати у акта од 1769. год. Преко Божићних нразника (! 768.) служно је у Кечкеметској канели Доротеј, као нзасланик јеромонах аласонеког манастира (код Арада). 1769. Фебр. 24. издаје му Кечкеметска варош легитимацију, да је краљев разолуцијом призпат за правилног нопа грчког у мјесту, те нолази за Солнок, а оданде ће даље у вјсрској етварп. Налази се и изјава Солночке вароши од 25 Фебр., издана на молбу тамошњих Грка, да је њихов свештеник калуђер Доротеј од жунанијс (ту у вароши) затворен „као сумњива личност" п већ у Јегру отпраћеп, но Солночки Грци по еавјесги изјављују, да је то њихов пон пз Ксчкемста, на које ће се и заклети. — Кад су за то дозпали Кечкеметски Грци, оду брже боље у Јегру и предаду молбеницу 27. Фебр. тамоппвем велпком жупану гроФу -биекуну. да пм попа пуетптн даде, којије с правилном легитимацијом ношао од њпх нреко Солнока и Фелдвара у Арад владици свом. Али на леђа те молбенице напнше бискун овај одговор: „Пошто ее павод молптеља пе слаже с ииемима добивеиим, док ее ствар бол.е не ие* Драге воље. —■ Ур.