Српски сион

Врој 88.

„СРПСКИ СИОН"

С тр . 609.

силије Велики, Јован Златоусти, и Григорије Двојеслов — сагласно верују и исповедају, једнодушно тврде и уче, да је људе у службу свештеничку постављао, те, дакле, и данас поставља сам — Бог „силом духа свога светога 14 . А биће, да је тако веровао и исноведао, тврдио и учио и писац четврте најстарије литурђије, св. аи. Јаков; јер је св. Василије Велики само оно у своју литурђију унео, што је из , Јаковљеве литур!>ије узео, као што је и св. Јован Златоусти у своју литурђију оно унео, / што је из Василијеве литурђије узео. Кад посмотримо приведена места видићемо, да писци све три литурђије, да сва три св. оца деле и разликују „свештенство од народа", јер веле, да су свештеници „ностављени, да приносе дарове и жртве за своје грехе и за људска незнања." Истина, да те деобе, те разлике може бити, па доиста и има баш и онда, кад свештеници врше службу своју услед пуномоћи и овлаштења од људи добивена. Али је истина и то, да је деоба и разлика та много јача и оштри.ја онда када потиче од Бога, а не од људи. Осим тога, та деоба и та разлика не може се тако и толико истицати онда, када она потиче од људи; већ и за то не, што се она брзо и лако уништити може. Међу тим деоба и разлика, која потиче од Бога, свакако се може и сме истицати, јер је људи уништити — не могу. Све што људи у крајњем и најгорем случају — учинити могу јесте то, да не даду свештенству вршити богодане им власти, употребљавати божанско им право; али самога права, саме власти уништити не могу, право и власт свештеничка је ту баш и онда, када се не види. Да пак сва три св. оца имају у виду разлику и деобу свештенства од народа, и то ону, која потиче од Бога, а не од људи — уверавамо се из самога слога приведених места, и из свезе нојединих делова приведених места. Кад се посмотре нриведена места пада у очи још и то, да се друкче називају, те дакле и урачунавају прекршаји свештенства а друкче народа; тако се прекршаји свештенства називају „гресима", а ирекршаји људи „незнањима" А то и опет показује, не само разлику и одлику између свештенсгва и народа, него још одводи мисао на неку нарочиту, свештенству дату обуку, услед које су прекршаји свештенства „греси", јер су чињени но знању а прекр-

шаји људи — којима није дата та обука јесу „незнања". Истина ова — да је свештенству ради тачног вршења службе његове нужна, те и дата нарочита обука — у толико је јаснија и очевиднија, у колико је св. ап. Павле опомињао Малоасијске старешине — свештенике, да се сећају, да је он „свакога од њих три године дан и ноћ непрестано са сузама учио" (Дела, 20, 31.) и у колико исти св. апостол друкче пише, друге напомене и савете даје нојединим хришћанским општинама н. пр. Римљанима, Коринћанима, а друге својим ученицима — свештеницима на пр. Тимотију и Титу. По себи се разуме да ће свештеници за своје „грехе" друкчије и строжије бити суђени и осуђени, него ли људи за своја, „незнања", по оној јеванђеоској: „Слуга, који зна вољу госиодара свога, и није се прииравио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен. А који не зна па заслужи бој, биће мало бијен." (Лука, 12., 47. —48.). Па те обуке, у којој је садржана „воља гослодара" није дао ни дати могао свештенству народ, него сам „господар". И тако и тим путем „ тск8цј ('' дођемо „и иаки нам первое", дођемо до апостола, до Христа, до Бога. до „господара". Па кад „господар", кад Бог даје „слугама", свештеницима познавање „воље" своје; кад Он даје упутства, која су при вршењу службе нужна: онда их Он свакако и постављати мора. Или зар људи постављају „слуге", свештенике и дају им пуномоћ за вршење службе њихове, а „госиодар", а Бог даје тим својим „слугама" само — обуку, упутства?! Но ако „господар" и није Бог, те свештеници и нису „слуге" Божје; него су „господари" —људи, те су свештеници „слуге" људске: има ли онда места и смисла, да Бог укорава, шта више прети туђим „слугама", а због немарног вршења службе њихове? Протестанти се позивају на св. оце, да-докажу, да се Хришћани, сви без разлике, називају „свештеницима", те према томе да неких нарочитих свештеника нити је када било, нити данас бити може, Но ми смо чули и видили, да и св. иисмо назива све Хришћане „свештеницима"; али смо уједно чули и видили и то, да св. ппсмо говори још и о неким нарочитим свештеницима. Па како и св. оци морају говорити и писати у духу св. иисма; како они у својим делима и списима не могу износити