Српски сион

С тр . 610.

„СРПСКИ СИОН"-

В р . 38.

ничега другога; него само оно, што су у св. писму нашли, и што су од апостола и апостолских ученика и прејемника чули: јасно је, да су и св. оци уиотребљавали реч и назив „свештеник" у смислу час ширем, подразумевајући ту 'све Хришћане, час ужем, подразумевајући само пастире и учитеље, црквене. Да је доиста тако, уверићемо се и осведочити, ако се обазремо на, она места из сниса св. отаца, на која се протестанти позивају. Ради уштеда простора иривешћемо само једног св. оца црквеног, ев Јована Златоустог. Св. Јован Златоусти тумачећп речи св. ап. Павла: „А Бог, који нас помаза, п који нас утврди" (II. Кор. 1. 21.) пита: „ко је то?" иа одговара: „То је онај, који је даровао духа,, којим је свршио једно и друго, помазање и утврђење, учинивши уједно нас и нророцима и иаревима и свештеиицима. Јер само на ове чинове у старо време помазивано је. Но ми немамо једно само од ових достојанства већ сва три по преимућству, јер се ми надамо наследити царсгво и постајемо све штеницима, кад принашамо телеса наша на жртву Богу, по упутству апостола, који вели: „да дате телеса своја у жртву живу, снету, угодну Богу." (Рим. 12., 1.) Најпосле ми постајемо пророци, пошто нам Бог открива оно, што око не виде, и ухо не чу." (I. Кор. 2,, 9.) И ти у бањи крштења ностајеш царем и свештеником и пророком; царем пошто си стресао са себе сва грешна дела и умртвио греховне жеље; свештеником, пошто посвећујеш себе Богу, пошто иринашаш тело своје на жртву и пошто духовно кољеш самога себе по речима апостоловим: „ако с њим умресмо, то ћемо с њим и оживети." (II. Тим. 2., 11); најпосле постајеш пророком, јер познајеш будуће. иостајеш Бзгом надахнутим и Богом утврђеним," (Боротина „Полемика" у рукопису, II. део, о Лутеранству.) Ово место, односно св. Јован Златоусти на овом месту каже нам и више, него ипо су то цротестанти хтели и желили, да ми чујемо и знамо. На име Златоусти каже, да су Хришћани, сви без разлике, не само свештеници, већ и цареви и пророци. Али додаје и наводи не само какви су и но чему су Хришћани цареви и пророци, него какви су и по чему су Хрншћани и свештеници. . .. — . (Наставиће ое.)

Мисли о проповедништву. Мудрац, пре но што ће говорити, добро размвшља: нгга, коме, где и кад ће говорити. Св. Амвросије. * Окани се ирофане вештине говорништва и онога несмисленога шаренила, које тежи само за лепим речима и таштим тапшањем светине. Држи се свете озбиљности божанственога писма; само ћеш у њему наћи лек за болове и снажну утеху за јаде. Бл. Јероним. * Проповедник треба свој говор да управља нрема способностима слушалаца, да би одговарао потребама појединих; али се не сме испустити из вида вештина да све сазидава. Св. Григорије Велики. * Мени изгледају и они који прилично проповедају као бесрамници, ако се не лате проиоведи са неким страхом. Св. Јован Златоусти. У с т а в црквене и школеке самоуправе српскога православнога народа у Босни и Херцеговини. Попратница У своје време смо јавили, да је у Карловцима смшпљен и написан неки предлиг Устава за сриску православну цркву у Босни и Херцеговини. Судећи по ономе, што је тим човодом написано по разним листовима и нашим и страним, а и по прашини што су је нека господа подигла, можда је когод помислио, да спас Српства и опстанак св. Православља и српске иравославне цркве у окупираним земљама ништа друго не тражи и да му ништа више није ни нужно, него баш једино, да у живот ступи тај Устав, што га је, на своју и МНОГИХ СВОЈИХ 80С10Гит (1о1оП8 муку и бруку, скрпио радикалски „велеум" и некадањи „првак" др. Емил Гаврила. Можда је когод очекивао, да ће се тај Устав публиковати, што пре и што гласније, како би се слава, и онога који га је градио и оних што су кроз плот гледали, разнела што брже и што више, те како би се већ једаред сви они, који говоре, да наши радикали не