Српски сион

С тр . 672.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 42.

бити, — необично је теже. Треба очи добро отворити; треба разума и памети; требају хитре и умјешие руке; треба зноја и труда, муке и напора; треба прегорети и одрећи се, пак да кућа не пође натрашке, већ наиријед, да кућа цвијета. Тешко је бити жена и друг мужу своме, ама вијерна и њежна жена и друг, још далеко теже. А како и да није, кад треба. са другом својијем и плакати и пјевати, и туговати и радовати се; кад треба уз друга свога устрајати у срећи и несрећи, радости и жалости; кад треба друга свог охрабрити и подигнути, ако је клонуо и пао; кад треба друга свог разговорити и разведрити, ако је очајао; кад треба заборавити и простити много тога, што се тешко заборавља и прашта! Многе су то, дакле, бриге и дужности, многи су то терети. Али од њих зависи срећа нашијех кућа и породида. — И гђе су нам жене свјесне тијех својијех дужности, ту нам куће и породице цвјетају. Јест, љубезна моја браћо, гђе се мајка Бога боји, — ту га се и читава кућа боји; гђе мајка сија са поштења и честитости, ту су и ђечица поштена и честита; гђе мајка зна за стид и срам, зна за њега и сва кућа; гђе мајка са бестиднијех ријечи и псовки црвени, ту дијете никада ријечи такове изустити неће; гђе мајка зна, шта је туђе и туђе поштује, т у ђеца никада у туђе дирати неће. — Гђе домаћица рано рани и касно лијеже, ту и сва кућа исто ради; гђе домаћица чува и пази имовину, ту се никада не расипа; гђе је домаћица чиста и уредна, и сва је кућа чиста и уредна. Гђе вијерна жена и друг гњијездо савија, у гњијезду томе пјева и плаче, радује се и тугује и муж њен с њоме. На жени, дакле, стоји кућа, а с кућом добро и наприједак нашег народа. Наш српски народ сретан је, да је у срједини својој, на срцу свом, одхранио и одњихао толике побожне и свете жене: св. данашњу Петку. св. краљицу Јелену, св. мајку Анђелину и друге. Наш српски народ сретан је, да је одњихао и Јевросиму мајку, славну мајку Краљевића Марка, која је сина свог учила, да по правди суди, јер

да му је боље изгубити главу, него своју огријешити душу. Пак има за цијело и данас јоште нобожнијех и праведнвјех, добријех и честитијех матера и жена у народу нашем. Јест има их, љубезна браћо, и не дао добри Бог, да их нема; али има их доста и таковијех, које заборављају аманет њихов, пак цркву своју занемарују и туђијем црквама иду; туђијем се светињама моле и завјетују. Има их и таковијех, које се своје најсветије дужности, мати бити, мајком се назвати, одричу, богодани онај плод убијају и трују у себи, а тијем себи и своме рођеном народу гроб копају и вјечито проклетство на се мећу. Има их доста и таковијех, које су заборавиле, да „без поштења нема живљења". иак нити пазе себе, нити иорода, нити образа свога. А има их и таковијех, које не пазе кућа својијех ни напријетка њихова већ само себе и уживања свога. Тијем и таковијем и свима вама, побожне Српкиње, дозивам ја у памет и св. данашњу Петку, њен побожни, чисти и свети живот, и све остале светитељке; све праведне и добре Хришћанке сриског рода и племена; св. српску краљицу Јелепу, коЈа је од јутра до мрака радила и мучила се; мајку Југовића, која је роду своме поклонила и дала девет соколова сивијех и десету побожну царицу Милицу, па нек виде, оне недостојне, од каковог су се дивпога јата одбиле. И молим се топло Господу Богу, да их поврати опет роду своме; да их поврати и да умножи у нашем народу српском побожне и добре мајке, вриједне домаћице и вијерне жене и другове, јер ће тако умножити срећу и напредак његов. Амии. У Јасеновцу пред св. Петку 1898. Д. К

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наотавак). Као што видесмо, код протестаната нема и бити не може неког нарочитог. или боље рећи законитог свештенства; иа и сами протестанти признају и потврђују, да они такова свештенства немају. Па како су назарени од проте-