Српски сион

Бр. 42

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 673

станата иостали, како су се они из протестантства развили, јасно је, да ни у назарена нема и бити не може законитог, апостолског, Христовог свештенства. В.ј Да ли и у колико свештеникова грешност смета спасењу шверених му верних ? Говорећи о свештенству и о свештенику, као носиоцу тајне свештенства добро је управо нужно је да видимо и размотримо, да ли и у колико свештеникова грешност смета спасењу поверених му верних. Нужно је пак с тога, што за то назарени још по највише и по најрадије запињу, што и грешност свештеникову често и радо за себе, а против православља уиотребљују. „Што идеш, шта тражиш код твога попе, тог грешника, тог фарисеја, који ти — по речима Христовим — само веже бремена тешка и незгодна за ношење и товари ти на нлећа, а прстом својим неће да их нрихвати, и који сва дела своја чини, да га виде људи; па он зар да те спасе ?" — Тако ће од прилике назаренски апостол ономе од наших, кога је за себе задобити, односно у назаренство одвући рад. — Истина, ми смо се тога већ дотакли и дотицали, али смо сада ради подуже се тиме забавити и то расветлити. Нећемо, а бар једном једитом речицом правдати и бранити наших свештеника, нећемо ни испитивати, имају ли назарени право, кад то мисле и тако говоре о нашем свештенству; баш на против рећи ћемо, да назарени пуно право имају, сушту истину говоре, узећемо да су наши свештеници сви од реда окорели грешници. — Па сад да видимо, како стојимо. Чусмо већ, како Христос вели народу: „Све што вам реку — књижевници и фарисеји — да држите, држите и творите." Христос, дакле као, Божји син и истинити Бог, који „зна тајне срцу" (Псал. 44., 21.) врло добро зна, ко су и какви су књижевници и фарисеји, зна, да су то притворице, да су то окорели грешници; иа и опет не само да саветује него управо налаже народу, да „држи и твори све, што му реку књижевници и фарисеји," јер је наука њихова добра, јер је наука њихава спасоносна. И као што је сваки онај, који је слушао науку књижевника и фарисеја, и те се науке држао и по њој се владао, добро чинио и спасао се; псто је тако сваки онај, који је добру науку књижевника и

фарисеја одбацио, а само за то, што су они окорели грешници, греитио и осуду на себе навукао. — И то би већ било доста но рећи ћемо још коју. Као богослов чуо сам од једног учитеља свога ову слику неког оца црквеног: „Човек неки путујући по пространој пешчаној пустињи у којој слабо воде беше, ожедни врло. Да би своју жеђ угасио човек тај стаде лутати но пустињи тој и тамо и амо, тражећи воде: извор, поток или речицу; али воде — нигде. Силном жеђу мучен човек тај већ да клоне, већ да падне; али напрегнув и последње силе пође са још неколико корака у напред. И гле велике радости њагове! пред њим је жуборио иоточић бистре, лађане водице. Човек тај паде и напи се воде, освежи и оснажи своје изнурено тело, па одморив се мало намисли ноћи даље; али да више не би од жеђи патио и страдао човек тај одлучи свој пут продужити држећи се поточића тога. Идући уз поточић и не одмакав се врло од места, на коме се напио, човек се тај упрепасти и врло зачуди ономе, што је видео: тај поточић, који је њега толико обрадовао; тај поточић, који је њега од извесне смрти спасао; тај поточић, чија је вода тако бистра, а тако добра била; тај поточић у свом току протицао је кроз неку — стрвину, цркотину! И ако се томе довољно начудити није могао: човек тај инак се ни бар мало покајао није, што се из тог поточића воде напио, јер је знао, да је вода поред свега тога била чиста и бистра, а добра; јер је веровао, да би се он — баш и да је знао, да поточић кроз стрвину, цркотину протиче ипак воде из њега напио и напити морао, ако није био рад пронасти, од жеђи умрети." Слика је ова доиста лепа, а истинита; човек, грешник, који путује кроз пешчану пустињу, кроз овај свет, у коме је мало извбра поточић& и речицб,, у коме је мало лепога, доброга и спасоноснога, дошав до поточића, до речице „воде живе", до науке Христове пије и напиће се слатко воде те баш и онда, кад зна, кад види, да поточић, да речица та протиче кроз стрвину, кроз цркотину, да наука Христова излази и тече из уста свештеника, грешника, јер је тврдо уверен, да стрвина, да цркотина та ништа није узмутила воде у цоточићу, да грешност свештеникова ништ није ослабнла спасоносне силе и моћи речи и науке

' -л