Српски сион

Стр. ?52

ђења и нриговори историјеке критике о најзнаменитијим раденицима и најважнијим догађајима историје. Кога је један јучер дизао, тога данас други понижава, и обратно, кога је пре историјска наука осуђивала, у томе носле налазе црте моралног преимућства. И тешко да ће када бити крај тим колебањима историјске критике; јер сам њен идеал преставља несталие црте и мења се са сваким коленом учених вбштака. Далеко пре прагматичке историје, из дубине народног знања и творачке снаге народне, изникла је легенда, па и данас ностоји, упоредо са историјом. Она сама служи за извор историји, и као нредмет историјске критике; али, не гледећи ни на какову критику, њено достојанство у народу остаје драгоцено, чувајући у себи сву свежину непосредне нреставе. Народ је схвати и воле је, он је и даље ствара, но, не само зато, што је склон чудном, већ и с тога још, што у њој чује дубоку истину, ансолутну истину идеје и осећаја, — истину, коју му не може дати никакав најтањи и највештији — критички анализ Факата. Оне хероје народних песама, које историја развенчава, народ не престаје поштовати; у њима су — њему драгоцене црте идеала — идеала снаге, доброте, светости и т. д., јер у тим идеалима, а не у људима, догађајима и нролазним примерима живота, народ чује аисолушну исшину Учењаци неће да схвате, али народ у души осеЛа да ту апсолутну истииу није могуће, као материјалну уловити, те је одредити бројем и мером — али у њу се и може и треба веровати , јер је апсолутна истина само вери приступна. Ништа није савршепо, пишта потпуно, ништа једио у делима, осећајима и побудама човечјим, јер је сваки човек сам у себи раздељен и ако тежи за јединством, падајући и колебајући се на сваком кораку. И тако, ако приђемо, да анализујемо сваки носао, сваки догађај, свако историјско лице, нико анализ не ће моћи издржати, те не ће бити ни једног јунака. Сваком подвигу иретходи читав низ моралних колебања, њега опколе такове разноврсне опаске, поуде, случајни догађаји, који унрављају и

измењују вол»у човечју, — тако, да за ум, који испитује, пе остаје ни места за нодвиг, као нотпун, слободаи излив вол>е, која је уирављена к идеалу. Али у пародној престави подвиг се јавља нарочито као потнун и жив излив снаге: тако верује народ и без те вере не може живити. јер се иа њу сав живот човечји наслања, усред нлача и туге, невоље и лажи, којима је све он материјално иснуњен. Ето зашто су у заблуди они, који хоће, да анализују ту веру у народа, да је одузму од њега, иод изликом снарања о некој историјској истини. Људима је вера прекопотребна за идеал истине и добра; — али како ће сачувати ту веру, како ће је одржаги, ако се она не реализује у живом иримеру? Одузети од људи тај пример, значи — одузети саму веру, која се у њему изражава, веру у апсолутну истину. у потнуно савршенство. Ето зашто је н. пр., међу осталим, иајомиљенија лектира рускога иарода — житија светих, четног — Минеја, која су сва састављена из живих примера подвижништва, доброте и моралног савршенства. Сваки од тих јунака. светости био је — човек, са свима слабостима човечје ирироде, са разним колебањем мисли. иобуда и воље, са свом нискошћу човекова пада, и када би се могла растворити душа његова видели би у њој сву тајну првороднога греха и сву немоћну борбу човекову са самим собом. Али из те борбе изашао је ои као победилац, а борба та водила се у име виших идеала савргиенства, ког мера није на земљи, већ на небу, у области апсолутгтога. А тај нодвиг његове борбе оиисала је живим цртама сродпа, осетл.ива душа нобожног писца, која је уложила у опис живу љубав к истој истиии, живу тежњу, к истом идеалу. Ето дакле у чему народ осећа истгту — и пе сумња, и верује. у исто време, док истраживачка филозофија учеиог агностика испитује Факта и, мислећи, да ће у њима иознати материјалну истину, у исто време о духовној истини, о истини, која се сама одзива у у души која верује, —с осмехом пита: „Шта је истина?" (Наетавиће ее.)