Српски сион

Стр. 756

„СРДСЖИ СИОН."

Бр. 47,

гову савјест с тајном и јавном кривњом оптерећу.ју. 3. Према томе штедљивост нам прибавља и срсдства, да другима добро чпнимо. Истина је, да штедљивац, који дневно осјећа, колико то савлађивања стаје, док својс жеље умјери, и док своје дохотке мудро раидјели, неће бити склоњен, да увијек вољно иаиђе на сусрет безобразним тражбинама оних, који су љеношћу, расипањем, теревенком и немарношћу иросјацима ностали. Али штедл.ивосг није тврдоћа или лакомост; она не проистиче из мутних извора, и не камени срце. Наиротив, штедљивац јс због ње строг и нрема сам себи, да е тиме може и невољном дати. Наравно он има средства. Њему самом мање иотребује, од других; он се евојим трошком ограничава на оно, што је потребно; он се може својим стварима дуље служити од других, јер их он штеди, и брижљиво чува; он сам и од малог корист вуче. На тај начин он добија много, и има често иута више од оног, који додуше располаже великим сумама, али му још веће требају. С тога ће штедљивац вазда имати средетава, да добро чини и да корисне заводе нодупре. И у наше дане има оних, који добро миеле, који радо помажу, гдје је иомоћ нотребна -— који ее не дају два пут молити, ако треба какав добар цил> извеети: али жалибоже често нема потребних средстава. Јер пошто се много унотребл^ава на драгоијени накит, на украшавање станова, на весеље и гозбе; пошто сада сваки толико унотребљује за своју особу, и тако многи више издаје, него што приличи његову стању, то влада сасвим богато сиромаштво, великољенна неимаштина, која се мора сама себе одрећи, небеског уживања, да добро чинимо и добро подуниремо. Због тога држим, да ово тумачење не треба ни с чим другим да завршим, већ с нарочитом оиоменом, да прионете око врлинештедљивости. Да, домаћини и домаћице, ви ћете срећним бити осигураћете се од мноштва брига, забуна и оиасности, ваша брачна слога мање ће се реметити, ваше задовољство, ваше благостање, ваша част очевидно ће расти, ако сте тој врлини поклоњени, ако се трудите, да угушите своје нохоте, да зауздате своју таштину, да своју позорност нодвостручите у своме кућењу, и да сте чак и у незнатном вјерни. Па какве ће спасоносне иошљедице то имати за вашу дјецу! Из вашег ће нримјера они научити, да буду умјерени, тре-

звени, чедни и смјерни, онрезни и мудри, радини и позорни; ви ћете тиме јако подупрјети њихову срећу и њихову врлину; ви ћете их иза себе богатим оставити, и ако им никаквог добра не остављате у нашљедство; ви ћете их одгојити тако, да буду задовољни са својим стањем, да љубе своје ближње, да су захвални Богу; ви ћете их образовати за разумне људе, за частољубиве грађане, за добре Хришћане, за побожне обожаваоце Божје. Посвећење ђаконице у хришћанској древности. У древној хришћанској иркви постојао је норед чина ђаконекога и чин ђаконица. Он се спомшбс већ у апостолско време. Тако беше сестра Фива (Феба) из Кенхреје ђаконицом исте онћине. (Римљ. XVI., 1.). Дужност ђаконица, које су морале бити девојке или удовице, састојала се је: у неговању сиромака, болних и сужњих, у неким црквама у приправљању женских катихумена за крштење, и у помагању нри крштсњу женских лица.* Ђаконица је постепено у целој цркви ночело нестајати у петом н шестом веку, ношто је њихов чин на разннм помесним саборима (у Лаодикији 367. — на нрвом сабору у Аранжу 441. — у синоду у Епаону 517.) укидан, али их је ннак на западу тек у XI столећу еасвим нестало, дочим их је у Цариграду још нри концу XII. столећа било.** * У књиви о „служенш и чиноположешнхЂ иравославнБШ Греко-Росешскш царкви" (КГевЂ, 18^0. стр. 1-21.) дужност ђаконица опредељује се овако: Ђаконице, и ако су биле рукополагане, ипак нису могде имати чина свећеничког. (Констант. аиост. књ. III, гл. 9.). Дужност њина била је: 1.) присуствовати при крштењу жена и девцца, и назити тада на ред. (Ш(1. Ш, гл. 15) 2.) Учити у кућама закону Божју жене, које се спремаху за крштење. (4. карт. с-аб. прав. 12.) 3.) Болне и у сужањству находеће се женскс посећивати и саопћавати им правила епископска. (ЕпиФаније, Ш, јереси, 79.) 4.) Иошто су жене прс имале засебна врата за улаз у цркву, то су морале ту стојати, док би све жене ушле, одређивати им места, опомињати их да побожно стоје, и да имају преимућотво иред удовицама. (Копст. аиост. књ. VIII, гл. 28. књ. II. гл. 57.) 5.) Пријављивале су и приводилс жене пред епискона или пресвитере, кад су што молиле. (ША ккњ. Л, гл. 26 ) ** Чин ђаконица трајао је у грчкој цркви, но сведоџби Валсамоновој, до конца XII. столећа, а у римској до ноловине У-ог столећа. (Валсамонов одговор на цитање Марка, гл. XXXV,