Српски сион

Вк 47.

суме уштедимо, ако љубимо ред и чистоћу, ако своје ствари брижљиво сачувамо од могуће штете. ако се њима опрезно служимо, и ако смо онрезни што је боље али незнатније, ако и у томе строги надзор водимо над својом чељади и привикавамо их на позорност и на ред. Ако немарни и лакоумни имају увијек да надокнаде штете, то могу онрезни и они, који ред љубе или много приштедити, нлн оно обратити на нотпуност, трајност и удобност, што они у правом смислу ријечи расипају, и при том злопате. Штедњу није могуће замислити без опрезности; она тражи од нас, да' пазимо на све, што нас је кадро од губитка осигурати и помоћи нам да своје посједе и добра одржимо. 4. Најпослије још морам нримјетити, да се онај не може назвати штедљивим, који се не умије и с незнатним мудро послужити. Сам Госиод служи нам као прави примјер подражавања, кад је наредио, да се преостало комађе сакупи и у другу сврху сачува. Зар би могли да се не користимо тим знаком Јеванђеља! Као год што се у ирироди ниједно зрно пијеска не изгуби; као год што се све у кући Божјој употреби: тако ћемо и ми као добри домаћини постунати; ми ћемо бити вјешти, да се и најмањим корисно послужимо. Мислим, да би узалудно било говорити о цјелисходноети таквог поступања, ако сами нијесте из искуства знали, колико то користи доноси, кад се оно, што тобоже мало вриједи, и на што многи с тога не обраћају нажње, цјелисходно унотреби, Чак и богаташ не занемарује та иравила без своје осјетљиве штете; а колико мање онај, чијаје заслуга и имање ограничено. Таквом штедлЈИВошћу и ако се није многи обогатио и имућан ностао, инак је велике користи постигао; и често се нута састоји тајна, како овај или онај код умјереног дохотка, ипак никад не трпи оскудице и у забуну не долази, у ничем другом, већ у врло простом поступку, што он не допушта, да у његовом газдовању иишта не пропане и ноквари се, што он и оно, што је мале вриједности за извесне цијељи остави и сачува; што он себи на тај начин много уштеди, и јеФтиније прибави, од оног, који допушта да комађе несакупљено нропане. II. Ношто смо размотрили суштину штедљивости, треба да говоримо и о њеној користи. 1. Сасвим је јасно, да је она тијесно скоичана с хришћанском савршеношћу, јер нас нривикава мудрој оирезности и умјерености. Ко хоће

да буде штедљив, ко хоће са својим имањем или с оним, што годишње добија, штедљиво да ностуна, тај прије свега мора бити добар рачунџија, да више не издаје него што прима, да на тај начин шта више приштеди за себе самог или за своје мало добро, с којим ће се под старе дане тјепшти или својој дјеци кроз свијет номоћи. Ако он сада евоје жеље умјери и своје нотребе ограничи; ако он у ономе, што му треба, не ирелази иреко свога стања; ако настоји да оно сачува што му је Бог дао; ако и оном, што му се чини да је без вриједноети, своје пажње не ускраћује, већ се труди, да се тим гд је буде требаао, корисно нослужи: на тај мачин доказује дјелатност душе, госиодство духа над чулношћу, нанрезање душевних снага, које може бити темпераменат нотпомаже, али које свакако хришћанска врлина од чести епремајући потпомаже, од чеети подупирући прати. Заиста је штедљивост врло корисна: јер шта може паметније бити, него сам себе надвладати, опрезно радити, строго пазити на оно, што нас се тиче, и у оиште ее мудро и онрезно дјела лаћати. 2. Друга корист, коју од штедљивости имамо, у том је, што увијек доста имамо. Колико је год ви цијенили, то до вас стоји. Јер кога нестаје труда, да час овдје час тамо узајми, ко не држи за срамоту узајлити и оиет не вратити ; које доста несавјесан, те на своје баш не мисли, и живи с дана на дан, како се обичаје рећи: тај неће штедљивост нарочито цјенити, јер нас она чува од мноштва забуна. јер нам не допушта, да више издајемо него што примамо, јер нас она ставља у такав иоложај, у коме можемо неодвисно од других живити, јер нас она не може дотле довести, да своју дану ријеч не одржимо, јер нас она за незгоде живота, за старост енабдјева са залихама, које ће нам тада од користи бити. Ја не прећерујем, кад тврдим, да недостатак штедљивости иотреса у наше доба не само благостање. већ и наравственоет многих људи у њиховим основама. Јер ко може сам од себе до тог доћи, да се гизда с нозајмљеним накитом, и да на трошак раденика и трговаца задовољава своју луду таштину; ко може бити миран, кад се његове сметње из дана у дан множе; ко на то не мисли, да је он као глава Фамилије обвезан, да штеди и за лакши оистанак својих: за њега је врлина већ пронала; тај се већ налази на клизавој стази; тај ће морати ирдје или цослије прибјећи срествима, која ње-