Српски сион

С тр . 754.

„СР ДСКИ СИО В. а

Б р . 47

же одабрана јела и пића; па ако себи позову пријатеље, ови се морају чудити и дивити начину њихове гозбе, укусу, богатству и великодушности тапггог домаћина и таште домаћице; њима не требају само чешће забаве, већ и такове, које су скопчане са знатним трошковима; они мисле, да не могу бити сретни, ако немају великих и скуиих наслада. Како се може код такве похлепе, код такве незаситимости помишљати на штедњу. Штаје природније, него да та врлина може само с умјереношћу руку под руку ићи; да су то двије тијесно здружене сестре, које не иодносе никаква растанка. Не, ти не можеш ни мислити на штедњу, ак^ се одајеш велељеиоти, лакомству, изобиљу, раскошном животу, жељи за играњем, поноситошћу; ти се мораш задовољити једноставним подмирењем неизбјежних потреба; не мисли, да је човјек у толико сретнији, у колико више ужива ; јер ти ћеш себи на тај начин мишљења уштедити мно штво непотребних трошкова; много ти неће требати, што је другом потребно; ти ћеш бити у стању да с далеко незнатнијим трошком будеш исто тако од користи, угледан и срећан, као они, који наличе на нонор, који до душе много ирогута, али се нигда не испуњава. 2. Ва тим штедљивост од нас тражи, да код нотребног трошка преко свог стања не ирелазимо. То стоји најтјешње у свези са умјереношћу и називље се само ближим његовим опредјељењем. Али баш смо у тој тачци највише поклизнули са стазе својих старих ; и ја сам иотпуно увјерен, да би се наши преци зачудили и задивили, кад би ступили у станове својих унучади, посјетили њихова мјеста за уживања, присуствовали њиховим свечаностима, или кад би само могли богату одјећу њихову посматрати. Јер да је у том на велику штету врлине, о којој ја говорим, најчуднија нромјена постепено наступила, не да се порећи, и сваки се разумни и искреним болом на то жали. Сада хоће слуга као господин, слушкиња као госпођа јавно да се нокаже. Колико накит пустих пара сада не изискује који ће израдити, да се свугдје варамо у рангу, занату и имању: помоћу којег се надамо, да ћемо постићи, да ће нас свак за више сматрати, но што смо у ствари. Врлоједобро, ако се свугдје мисли на чистоћу, пристојност и спољашњост: али исто тако је погибељно, ако се почнемо свога сталежа стидити и сматрати за цошљедњи циљ својих жеља, да се с отменијем,

богатијем и угледнијем бар у накиту и гизди испоредимо. Шта то може друго проузроковати, него трошак, који плаћу, заслугу, добитак, гдје не прелази, ипак бар сасвим прогута. тако да се на штедњу у случају потребе, нод дане старости ни мислити не може, и да дјеца од својих родитеља обично ништа друго не наслиједе, већ најјасније доказе њихове луде таштине. Маса племенитих руда у току стољећа знатно ее умножила, у којим се ишло за тим, да се утроба земље свугдје прерије, и да се туђи странн дијелови свијета из братске љубави лише својих златних и сребрних терета. Ипак су богати сиромашни, а сиромашни нијееу богати постали ! То чини луксуз, гизда и велељепота, којаје ниже сталеже у свакоме добу и у свима иокољењима тако обузимала, да се свак хоће сиоља да покаже као богат и отмен; да нико неће, да остапе у границама, које му ноказују његов сталеж, његов занат, његово звање. У оиште свак се тужи на зла и неродна времена; свак се тужи, да зло стоји с газдовањем и кућењем, да се број рђавијех дужника сваким даном множи. Без обзира на то инак свугдје видимо само на кит, гизду и поноситост. Ако смо ради да се у том поправимо, морамо ее учити штедњи, која код неизбјежног трошка брижљиво гледа на границе свог сталежа; која њом не допушта, да се у спољашњости градимо више него што смо; којој је мило, ако може потребе да уједностручи; која избира мјесто бљештећег вриједно, мјесто оног, што се лако обатали трајно и мјесто сувишног оно што је иотребно. Јер ћемо очевидно на тај начин, или мвогу потребу отклонити, или је с незнатнијем трошком подмирити, и баш се у том састоји суштина штедљивости. 3. Осим тога штедљивост тражи од нас, да оно, што имамо, брижљиво еачувамо и одржимо. Ето у том се састоји једно од првих правила кућних. Неда се описати, колико уштедимо и добијемо, ако своје ствари у реду држимо; ако што је више могуће при употреби штедимо; ако идемо за тим, да мање штете надокнадимо, и оиет поправимо. Баците свој поглед у кућу, у којој се та иравила мудрости или никако не нознају, или запостављају. Какав трошак, какав некористан трошак изискује лакоумље, које заиру рано потроши, немарност, с којом не пазимо на покућство и хаљине, и нечување онога, што нам је у кући потребно за обављање послова, за угодност и за на,кит живота, Колике, како знатнв