Српски сион

С тр . 772.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 48.

савести или справедљивости. У науии Христовој даје се оделити појам наравствености од религије, ма да их је Он у суштини сјединио више него иначе. Но с друге сгране може се Христова религија разматрати пре свега у њеним практичним применама, у том погледу, који она има на наше дужностп, и у том нравцу, који она даје свом нашем деловању. Све се то може назвати земаљском страном религије, за разлику од небеске, за разлику онога, што нам Христос открива о Богу, Његовим својствима, превечним илановима Његове промишљене делатностн и т. д. Та два облика, у којим нам се иреставља наука Христова нису нодједнако утецала на разна хрпшћанска поколења. Било је времена, када је у велико утецал.) на човечанство откривење Божанске љубави и дело пскуплења изнесено у Јеванђељима и посланицама апостолским у опће, а наносе у носланицама апостола Павла. Било је и других времена, н. нр. скоро цео XVIII. век, кад су се људи, пошто се утишале религијозне борбе, иридржавали више ирактичне стране Јеванђеља, наиме оне, које се највећма односиле на земаљско и људско. То разно мишљење може се још и данас опазити код људи различитих карактера: једне привлачи у Јеванђељу оно, на што други мање полажу. Зато, да би Јеванђеље било правилно схваћено, мора се оно посматрати са свију страна и изучавати у целини. Желео бих. вам сада показати, да је Исус Христос као образац наравственог закона већи а,вторитет, који треба да управља нашом савести, и да сваки, који себе поверава таком руководству, сигурно долази до нознања да је Он пророк истините и најсавршеније религије, долази до свести да у Њему позна Сина Божјег. Ја сам рекао да наравствено учење Исуса Христа делује на сваку човечју савест, а, сада вам изнашам неке особите црте Његове. У учењу Христовом нема ни труни колеоања, сумње или несигуности, у чему се не опажа ни лукави ум, ни крајност фанатизма. Оно се јавља речју, која од горе долази, која овлађуЈе незнаном снагом н убеђењем, коме се није могуће противити и помоћу кога је оно просвећавало и дан данас просвећује свет и влада пад вековима. Да ли ћете наћи ма где јаснији и тврђи образац изражене идеје о вишем значењу истцне и справедљивости ?

Исус Христос проповедао је у једној од оних епоха, кад је правосуђе нодлегло бунтовничким погибијама. То је било доба Тиверија и већ том једном речју речено је све. И гле, баш у то време је Исус Христос успео, да ни једна јота наравственог закона не пропадне и не изгуби се; да ничега у тајности нема, што се неби јавним учинило, да сваки човек даде рачуна о својим делима, да никаква варљива спољашност пе спречава добро, а зло да се открива у својим последицама. Само простота, која утврђује тај поправљени н нови опћи закон, благотворно утече на душу. Јеванђеоска мпсао о врховном суду засграшује, јавља се као авторитет без сваке охолости и као идеал чисте савести. II тако Исус Христос у својим речима, причама и поукама тачно слика вечно правосуђе, у свези са појмом о одмазди. То што сам рекао о правосуђу нрнменимо сада и на светост. Христос јасно износи и област онога, што мора биши. Ви знате каквом се енергијом борио Он иротив учења оних, који су поштовали светост искључиво обредима, обичајима и гадним делањем. По Његовом учењу мора бпти светогт поглавито унутарња, и зато сва пажња мора се обратити на ту делатну снагу, која даје делима њихову вредносг и карактерише их као добра нли зла. Гадно и формално вршење разних прописа закона нема вредностн пред Христом. Који у главном гледа на намеру. У народу, у ком се Он родио, и у епоси, када је казуистика понлавила све, када се научењзци нрепираху, када и на ком месту мора бити свршена молитва, да би имала успеха, како мора бити зготовљено неко јело, какав додпр оскврњује човека и колико је дана иотребно, да се очисти, колики простор сме прећи човек у суботни дан, — враћа се Христос свагда на ту мисао, да је за добро и зло дело одговорно срце, и да оно само мора бити чисто пред Богом. Он урачунава у грех не само грешно дело, него и грешну помисао, сматрајући за прељубу и сами поглед, а за убијство и сами осећај мржње. Он доказује да законом иронисана мнлостиња, молитва и телесно уздржавање не вреди ништа, ако ннје израз унутарње светости. Тако се из основа уништавало фарисејство и лицемерство, као грех против друге заповеди .