Српски сион

Б р . 48-

Но ако само намера даје наравствену вредност делу, то из тога може понићи онасна заблуда наиме: сваки преступ извршен светом намером, изгледаће као свет н тако добра сврха може осветити гадна дела. У тај опаснп софизам надали су казуисте свију времена, почам од софиста, који исмеваху Сократп, па до јерусалимских фарисеја и данашњих језуита. Но ви знате какву светлост излива Христос на те тамне изреке. Фарисеји Његова времена учили су н. пр. да је сваки дар, донесен у храм, (такав дар зваше се јеврејски корван) ослоба"ђао оне, који га принашаху, од њихових породичних дужности, стављајући службу Богу над све природне дужностп и ви сада разумете, како се енергично борио Христос нротив таквог изопачења и пустих речи. То је пак само у Његовој суботној ноуци, где је строго разликовао посведневее човечје потребе од оне светости, која мисли угодити Богу на рачун ближњег. Светост, Христом прописана, не противи се нрироди и отуда је Његово учење врло хумано и справедљиво. Он жели хармонију и да се телесно духовном покори. Он освећује природу, не изоначујући је. Он хоће да су Његови ученици сол земље и свешлосш света, јасно тим показујући њихово определење. Он простпре Своје руке на малу децу Њему доведену. Нико више није проповедао од Исуса Христа, да је преко потребно страдати правде и истине ради. Који чува дугау своју узгубиЛе је; а који изгуби душу своју мене ради, сачуваЛе је. (Мат. X. 39.). То је једна, од најсроднијих Њему изрека, и може се рећи, а да не претерамо, да Јеванђеље скрива у себи највећи број жртава и лишења, какав је само свет могао видети. Ја говорим овде не само о телеснпм страдањима и свима могућим лишењима ради Господа, него и о принашању Њему на жртву егојизма, гордости и таштине, који су често јачи и од саме смрти, ако се не узме у обзир оно одушев.Ђење, с којим су Хришћани радо муке мучили ради Христа. Могуће је н помислити, да Јеванђеље ставља вредност индивидуа ни иодашта, а ииак, где добија човечанство већу вредност, него у књизи овој. Нигде није достојанство човеково иостигло виши сгенен као овде. Јеванђеље ништа не нолаже на ирепредену и лажну величину, која је онда

СИОН." <>Р. 773

као и у сва времена обсенила и преварила људе; оно не говори ни речи о свему том, што је занимало и занима светске људе, но ипак, како се стара и како се јако интересује за потиштене, тужне и сажалења достојне људе, о којима се нико не брине. Како се овде у великом истпче вредност човека и његова живота, обучена у наравствену величину, дотле још не виђену! И не само у причама Христовим, него и у одношају Његову према најмањему од људи, према најбеднијем човеку опажамо ту црту. Знаци те онажено нежности задивљују и у срце дирају свакога, који види, да никад и нигде човечанство није било тако љубљено и уважено. Ако размотримо учење Христово, које се односи на људе и на иравду и милорђе, што треба да сједине, доћи ћемо до истог закључка. Исус Христос је из љубави увеличао значај човештва; Он је поставио наравствени свег на његову правилну осовину, и осветио је у историји цово право, иови поредак. И кад би Он поучавао само речима, но то је необично, Он је испуњавао све, што је учио; нема нн једне заповести, коју Он није испунио у свом животу. Код свих људи, па и најбољнх, има противречја међу теоријом и практиком, тим внше, што им је виши идеал, тако, да ћете од најсветијих људи чути смирено призна.ње о њиховој слабости. У Исусу Христу нема тога; што је учио, то је и чинио. Живот Му беше иодвргнут најтежем искушењу, које могаде измислити само сила адска и људска злоба. И код Њега не нађоше не само преступа или преваре, већ ни слабоети, ни колебања. И нека нам не говоре, да је та света ЈГичност могла бити измишљена: да се може измислити, требало ју је видети и иосматрати је. А где је та сила, која би је могла видети и посматрати ? Само. у Јеванђељима, у тим простим и без иекуства причама четир Јеванђелиста очевидца налазимо живо суштаство, све речи и дела, која носе на себи све знаке делања, па ма шта говорпла ненријатељска критика; ту налазимо Личност, која собом остварује савршенство, које влада у свим временима и у свима народима; која постоји не гледећи на све лукаве наиадаје; која стоји нред нама, као идеал правде, непорочности, милосрђа. Его дела, која нико не може порицати! Њима је доста, да иризнају и докажу, е Христос као нроповед-