Српски сион

Б р . 49

осорости и тврдокорности; оно ижа да га чува, да тјелесно не напреже душевне и тјелесне радине снаге дјетиње; оно има најиошље с љубазним постунаљем да пристуни дјетету. Пошљедње је нарочито важно. Јер ако дијете баш никад не чује ни једне љубазне ријечи, ако га не предусрета никакав пзраз дубоког осјећаја, никакав чин праве благонаклоности, већ оно свугдје сазнаје само за осорост, приговоре и каштпге, или се хладно подспрдују његовим дјетињским осјећајима: па како да неће и оно постати осорно и безосјећајно! Алп с друге стране одгајање има брпжљиво да пази на то, да се рад осјећаја васпитаникових сувише не надражн и одвише ненапне. Јер такав сувише надражен и напет рад осјећаја опасан је и штетан за право развијања духа и карактера васиитаникова као и оскудида у осјећају. Човјек, у коме на абнормалан начин рад осјећаја овлада, свагда плива у чисто напетој нрекомјерној осјетљивости. »Ов Ј е У радости распуштен (разуздан), у жалости свнсне, гњев га чини помамним, сажаљење слабим и неправедним; виши рад осјећаја залута у сентпменталном руковању, у мпстичнпм лакрдијама, или шта више занесеном несмислу." Таква грдоба радње осјећаја може пмати различите узроке. Слаб надражен нервии систем пружа врло често прпродну подлогу к томе, па ако тада још придођу прекомјерна средства за дражење, као и сентименталне лектире, опћење са претјераним (занесеннм) људима и разуздана моћ уображења, тада је пропао нормални распоред радње осјећаја. Васпитање има да удаљи од васпитаника те узроке напрезања радње осјећаја, и да тада срце дјетиње тако води, да оно остапе у правим границама. С тога нека оно озбиљно и енергично стане на пут сваком прекомјерном кипљењу осјећаја код васпитаника и нек се чува са своје стране да не апелира код сваке прилике на осјећај дјечињи и да га не напреже. Нарочито нек иде за тим. да се васиитаник не пушта само осјећајем одлучивати на рад, већ да он шта више увијек, кадје говор о његову раду, пушта да у пошљедњој инштанцпји разум превагне, који расуђује. Код сваке моћи осјећаја мора васпитаник сзагда да очува дужни мир и присебитост, и да пази на глас разума. 0 том васпитање треба бригу да води; јер само под тим увјетом може оно спријечити ширење радње осјећаја над разумом. Позитивно утицање одгајања на рад осјећаја васпитаникових, мора дакле иматп у виду та негативна правила уздржавања, ако хоће да се на прави начин образује, и да дође до жељеног доброг успје-

ха. Али ако се сад занитамо, како има одгајање позитпвно да утиче на рад осјећаја васпитаникових, да му срце на правп начин образује, то треба имати у виду три точке, с којпм се у том правцу треба васпитаник да позабави, наиме: а.) Одгајање мора осјећање васпитаниково побудити и његовати, наиме тпм правцем, којим ће оно ударитн вишим, идејалним и духовним животом човјечијим, и показати се као савезник воље у вишој, наравственој тежњи. Чувствена страна и онако се врло рано у дјејству развије; овдје је потребно са стране васпитања таково утицање, које њом управља и под уздом је држи; више идејална страна радње осјећаја напротив мора се побудити и његовати, ако хоћемо да дође до права развијања, а та задаћа припада васпитању. Али у том случају васпитање мора васнитаника на то упућивати, да он учи своје осјећаје и ефекте савлађивати, и да се не допушта од њих без своје воље савладати. Иначе ће се они изопачити, и постаће често опасни за нормално васколико развијање васнитаника. У сваком погледу човјек треба да сам себе савлађује; дакле и с обзиром на рад његових осјећаја. На колико зла наводи афекат, ако се не савлада и не одржи у границама наравственог закона! Најпошље у дужност спада васпитању, да се васпитаник не задовољава голим осјећајем, већ да се осјећај или афекат, ако је добар приведе у дјело и истинитост. Има наиме милосрдних и осјетљивих душа, које туђи бол осјећају и које врло дубоко у срце дирају лијепе приповјетке или пјесме, али које вијесу ништа мање него човјекољубци и добри побожни Хришћани. То не помаже ништа; добар се осјећај мора у дјело привести, ако ће да има вриједности. С тога треба да се с васпитањем васпнтаника на тај начин пожуримо. Ако уопште има важности то што смо досад рекли, то су осјећаји дјелимице чулне, дјелимице симпатичне, дјелимице идејалне нрироде. Ако се с тога обазремо на те нарочите огранке рада осјећаја, то се за то могу нарочито још слиједећа иедагошка правила истаћи: а) чулне осјећаје не треба отупљивати, али их треба под уздом држати и оплемењивати. Васпитаника треба да нустимо да се радује свему што је лијсио за око, свему што је благозвучно уху, свему што добро прија п мириши у јелу и пићу, свему добротворном у осјећају. али у Господу, који је за оно што је иотребно и корисно дао угодно и радосно. Али нигдје није потребније енергично савлађивање рада осјећаја самоодрицањем, као што овдје.