Српски сион

Б р . 51.

„орпски сиоа. ц

С тр . 831 .

Жалити их треба што нису бољи, али још више је жалити оие општине наше, у којима такви људи успевају, воде ирву реч, и слушају се међу простодушнима и лаковернима, који заборављају, да „уклањати се од зла јесте разум." У таквим општинама, где зла воља умује и заводи људе, не напредује ни црква ни школа, све плаче и тужи, све се парложи и све пропада. У њима се раскида и љубав између брата и брата, кума и кума, пријатеља и пријатеља, између Комшије и комшије, друга и друга, на зло велико за општину целу. А какво ли је тек зло и несрећа за цео народ, у којем отимају маха људи немира и зле воље, људи смутње, кавге и ината, мрка погледа и зле речи на свакога, ко им се „уклања од зла и , а грешним намерама, кобним умишљајима и неразмишл>еним прохтевима не одзива? И њима нико не ваља, ништа им није право што год постоји, свакога погрђују, сумњиче и понижују. „II небеса нису чиста иред очима њшовимУ Све би да руше и мењају, без да су досада ма што подигли и ма какво добро учинили. А учини ли га ко други, у место признања хуле га. Бољима копају јаму, на достојније ваљају камење, заборављајући мудрост Соломунову, да ће онај „ко јаму коиа у њу иасти, и ко камен ваља, да ке се на њега иревалити ?" Кад бољи синови народа нашег улажу труд и љубав, снагу своју и умење, положај и углед; да према неотклонивим приликама а истинитим потребама цркве и народа свога, овима што више добра учине, подижу се синови немира и зле воље, да то кваре и спрече. Кад достојнији хоће у нашој народно-црквеној кућн да неуређено среде, изгубљено поврате, и сваком даду своје, што је за кога и чиме најбоље може послз^жити општем добру; кад хоће, да се у тој кући, после толиких неудаћа, трзавпца, кавге и немира мир поврати, спокојство учврсти, напредак на свима линијама наших црквено-просветних потреба покрене и омогући — онда се подижу синови немира и зле воље. „Многим речима и глатким уснама" од добра граде зло, од љубави мржњу, заводећи и кварећи „иут хода" многима у народу моме, спречавају, да се зло отклони и добро учини. Подржавају сво зло и сву несрећу нашу, распирујући немир у цркви и народу, стежући све јаче наш застој ланцима кавге и раздора. Зар зато, што души њиховој не годи мир, што су блажени само на развалинама мира и спокојства, макар те развалине биле и њихова рођенога народа? Зар зато, што је њиховој злој вољи најслађа смутња и раздор, па ма она раздирала груди и рођене им цркве Светосавске, па ма растрзала живот и срећу и рођенога им народа српскога? Авај нама свима, ако је, и док је тако, љубазна децо моја! Жалити треба такве синове. Али, колико тек да жали и како да оплакује худу срећу љубљенога народа свога ваш брижни Архипастир, који најбоље зна, колико је штете и зла од тих синова и њихове зле воље народу његову, његовој цркви и школи; који, са висине свога патријарашкога положаја, најбоље види сво зло наше као и потребе наше. Његова архипастирска душа и срисгео срце непрестано тужи, јер му та зла воља не да, да то зло сузбије и отклони, а цркви својој и народу помогне. Не да му зла воља оних синова, који не маре мир, а још му више не да необавештеност оних, који се за том злом вољом поводе, као и слабост оних, који ту злу вољу не умеју, не могу, или неће, ни по најсветијој дужности позива и родољубља, да сузбијају, а необавештеност у народу своме да обавештавају и светлошћу истине на прави пут да изводе. 0, Господе Боже мој, и на данашњи дан рођени Спаситељу света, којп савршено знаш, како бих хтео прославити поверени ми део Твоје Цркве у моме народу српском-; који сасвим знаш, како бих хтео помоћи и напретку повести мој мили народ; Ти који све знаш, Теби се молим, свемогући Господе, сачувај мој љубљени народ од зле воље свачије, противне најсветијој вољи и правди Твојој!