Српски сион

(Ј тр . 4 „(ЈРПСКИ СИОН."

о томе вели: „ сладак јс санак ономе који ])ади, јео мало или много, а сишост богатоме педа еиавати", и „ видјех, да нишша нема боље човјеку, нсго да се весели онијем гишо ради, јер му је то дио. и И српски народ иаш лијепо каже : „ко не смишља пошљедњу, ирва га ио глави бијс^ А и Христос налаже нам, да радимо док имамо дана, и пријети, да ћемо на ватру, као и дрво које не доноси нлода, ако не радимо. А исто ће тако нроћи и трошаџије, што несмишљено упронашћују добро своје и са благом изгубе обично и све остало, па и саме нријатеље, и остану напошљетку без игдје ичега, без икога свога. По томе дужни смо да радимо сви, а особито они, који добро своје изгубише властитом кривицом својом. Осим рада нужна је и гатедња. Срнски народ наш вели : тешко је ст.еКи а још теже сачувати." И шта хоће тиме да каже народ наш? Хоће да каже то, да много памети треба, да новац остане у једним рукама, на мјесту једном задуго За, то и видимо доста пута људе једпе и исте, да су богати, а пошље да осиромаше; аријетко видимо да богатство нрелази и на треће кољено, јер „нашљедство, које се брзо добива, благословено не бива* вели Премудри. Ми Срби познати смо као људи, који умијемо брзо да стечемо, ал не умијемо задуго да сачувамо тековину нашу, ма да знамо и говоримо : ,,у радишс свашта више, у шшедише још вигие", и „ко не начува, не натјече. и По доброти срца свога лахко дамо кад имамо, и не рачунамо, сваки нут, колико можемо да потрошимо. Бремена у која живимо, истина да су тешка, но ко штеди и ради, може и данас лијено да хвата крај с крајем и још и на страну да меће. То нам доказују сви они, који напредују и данас пметком својим, да не може боље бити. А да су и ирилике за штедњу и данас овдје код нас боље, него ли но многима другима крајевима, то нам доказују опет мпога странци, што јатомице иаваљују овамо к нама и по скупе новце узимају куће наше и земље.

бр. ).

За то и радимо и штедимо, ако хоћемо да земље наше осгаиу и надаље наше, и ми да у кућама нашима и на огњишту отаца наших и дједова и одсад иечемо иеченицу, и мијесимо чесницу и крсии колач наш као и досада. Осим штедити и радити дужпа је сиротиња и трпјељиво сносити судбу своју, и не роптати ни на кога ради сиромаштва свога. А за што ? Зато то, јер сиромаштву нашем, или смо криви сами, или смо га наслиједили од наших старијих, или пам је сиромаштво пало у дио од Бога. Ако смо сиромаштву нашем сами криви, морамо га тријељиво сносити, гријехе наше кајати, и Бога молити за помоћ, да изгубљено новратимо што прије себи и својима, којима смо дужии сачувати и предати добро наше у аманет, Ако смо сиромаштво наше наслиједили од старијих наших, дужни смо и оида сиромаштво наше еносити трпјељиво, јер као што нашљеђујемо од старијих наших добро, тако нашљеђујемо и зло. Благослов и клетва нрелази с родитеља наших на нас подједнако, као што вели св. Иисмо „ Вог казни лјсцу до четвртога' и деветога кољена ." Но могу милошћу Божјом н од родитеља злих и неваљалих да буду дјеца добра и честита. А је ли нам сиромаштво наше од Бога, то смо и у томе случају дужни сносити сиромаштво наше трнјељиво, зпајући да смо синови божји, с којима раснолаже Бог, како нађе Он по вјечном промислу Своме за добро, а не како би то нама боље у прилог ишло. А Бог, као многомилостив Отац наш, неће смрти наше, него само да се покајемо — ноправимо. Будимо, дакле, свагда у сиромаштву нашем трпјељиви, имајући на уму ону нашу мудру народну: г трпен сиасен " и „стриљење од дудова лишКа свилено илатно начини." Уза све то, још нам ваља знатн и памтити и ово. Сиромаштво само собом нити је тешко, нити ностидно. Све стоји до тога, како смо дошли до сиромаштва, како сносимо сиромаштво наше. Пита се, да ли смо сиромаштву пашем сами криви, да ли сиромаштво наше сносимо као сипови бо-