Српски сион

Отр 30

Б р. 3.

чјшц лршфете, да аемие остатке свога Дијецеаала достојнол епископа пажњом ирпми и матери земљи преда. ^Представка, односно молба посланичка.) Према вестпма Пештанских лпстова, јавили смо и ми, у своје време, да је посланичка нредставка, односно молба, од 1. (13.) октобра 1898 г., без икакве примедбе враћена нз дарс-ке кабинетске канцеларије. Г. барону Живковићу нпје она била онда уручена, и то даде маха нашпм красним опозиционим лпстовима, да нас неколико пута уједу. Знајући, да ће доћи дан, кад ће се они тих уједа морати п ностидитн, мпрно смо отрнели њихову пакост, молећи се Богу: да им опрости. ... Данас се већ зна, да је и она вест била истипита, као и то, зашто та молба није одмах враћена г. барону Живковићу; а сумњамо, да ће се п г. барон и цела с њиме опозиција имати разлога томе радоватн, као што се радовати неће ни данашњем одбијању њихове молбе, о којем у званичном делу јављамо. Па још кад се г. барон о судбини те молбе извештава — као што листови јавл.ају — преко жупана Вргаачког, иознат тек само као Вршачки посланик, зар се г. барон неће и из тога имати чему да научи ? Исгорија је наша забележила не један неуспех „народни* са представкама, молбама и граваминама, алп није забележпла до данас бруке, какву чине данас у зулуму своме представници народа, већина досад „најннтелигентнијег сабора" — све сами по избор „др"-и Нас при свему томе теши једино помисао, да тотални пеуснех молбе из посланичке конференцпје, као и тотални неуспех радикалскпх „молбеница" са свима његовим „припатцима" — није неуспех „ народни него аеуспех и брука 59 народних носланика и наших радикала, који су народну ствар узели у свој монопол, — водећи је у суноврат. (ј- Баса Пелагиб.) У Пожаревачком затвору умро је прошлпх дана иознати социјалиста безбожник Васа Нелагић. Да је мање писао, мање би зла починио. Не ћемо погрешити, држимо, ако овом приликом изнесемо о Пелагићу мишљење једнога Хрвата, римокатолика, како га је у Београдском „Мир"-у саопштио 1894. г. његов Загребачки доппсник. Тај Хрват је рекао за Пелагића ово: „Бога ми, од њега св. отац папа на истоку нема ревноснијег и вернијег мисионара." „Он је атеиста само зато, да својпм атеизмом одврати српски народ од садање му прадедовске вере; а кад се лпшп ове, имаИе ко да му даде дру г у; за његовпм атеизмом доћи ће назаренство,

а за пазарелотвом римо-католиштво". ... „Он је најпрепреденпји верско-политички пропагандпста западних пожуда у Србији, — језуита, да му равна нема. Ето, деценпјама агнтује као бесомучан речју и писмом; направио се лудим, па комотно руши и разорава све што је једном пароду најсвегије." „Мени је познато, да се он обратио Риму, још нрнје, но нгго је свукао архимандритско одело". . . Тако Хрват о Пелагпћу. А шта би ми Срби ималн да, у јаду своме, кажемо тек о својим ПелагиЛима. . .? Покојноме Пелагићу опрости, Боже, и милостив буди грешноме, а живим Пелагипима Д а РЛ Духа премудросги, духа разума, духа страха Божјега, да се тргну од грехова својих, да ие воде народ свој па духовну касанницу, да га не снремају пленом — жеднпма српског имена, гладнима српскога бнћа, жеднпма и гладнима св. Православља.

Читуља. 1 Ђорђе Магарашевић конзисторијални архимандрит и умировљени потиредседник митрополијске конзисторије Дабробоеанске у Сарајеву преминуо је у Броду 31. дсцембра 1898. Архимандрит Ђ. Магарашевић родио ее у Дивошу, у Срему, 7. маја 1824. По свршеним гимназијским и богословским наукама служио је исночетка у учитељском чвању до 1848. год. Те године рукоположи га у чин ђакона, у Новом Саду, епискои Андрија Шагуна, те је у томе вршио дужност учитеља и ђакона у Адашевцима и Винковцима, све до год. 1859, кад га је блаженоиочивши еиископ Арсеније Стојковић (у заступству патријарха Рајачића) руконоложио у чин презвитера, одредивши му парохију у Белом Брду. Са ове парохије оде у Сурчин, и као такав био је именован превишњим решењем од 17. октобра 1882., правим чланом источно-православне митрополијске конзисторије архиеиископије у Сарајеву. Год 1887. буде на св. три Јерарха ироизведен у Карловцима за архимандрита Шишатовачког, примивши пре тога монашки чин у манастиру Раковцу, пошто га је пре тога Њ. Величанство именовало потиредседником (архимандритом) конзисторије Сарајевске. То место заузео је он од иостављења блажегопочившег Митроиолита и вел. народног добротвора 'Борђа иклојевића.