Српски сион

ЈзРОЈ 2.

„шјски сиоа*

С тр. 1§.

Са крста и иутира учио се неноколебивој истрајности, која иобеђује, учгео новозаветној жртви — која сиасава. Такав нам је иовестан значај народа нашег; таки су нам наши нретци били, тако су се одушевљавали, заносшш на и ноносили црквено-народним светињама: вером, језиком и именом својим; на таки греба н ми да смо и да останемо док нас траје, док нас сунце греје, док и једног Србина гече. Но народ, који је божанска ирирода задахнула оваким духом, а вера онасала оваком крсницом, не изумире; на и кад умре нојединац славно, славом занавл,а живот. занавл.а име нотомству своме. И све дотле, докле будемо разабирали, шта и какви треба да смо и но срцу и но памети својој, дотле ће нас бити и трајати, и ништа нас разорити, уништити неће. У нас је, Богу хвала, и срца и духа, што га у мало кога народа има, али уз го морамо бити будни и онрезни, морамо биги мудри, размишљени, те не смемо скидати очију са прилика у којима се налазимо, и несмемо никад дати разборитост за лакомисленост, дати умље за безумље. Наша је велика маиа, што великим делом све на лако узимамо. Отуда "'долази, да се у многих више троши по што се зарађује: отуда долази дуг и задуживање, нгго многоме зогорчава дане и часове његова живота; многа ноћ протече без сна и душевна одмора, многи дух клоне и малакше, многа душа горку муку мучи, а номоћи нигде ни одкуда. Сви теншмо за мирним и спокојним животом, а овамо са ненажње и непромишљености често пута и без иевоље градимо невољу, и навалице срљамо у иронаст своју. Но тако је то, кад кога мрзи мислити и размишљати, старије и искусније за савет питати, паметне слушати, мудрима у животу и раду нодражавати. Тешко ми пада, да спомињући одличне стране са < ваке честитости прослављених нредака наших спомињем и паводим и маие, које су овладале и све јаче овлађују данашњим друштвом нашим ; али ми налаже дужност, а и Архипастирском срцу

своме одолети не могу, а да вам не нредочим и оне. нутеве, који су по вас опасни, убитачни. Разуми ме, драга духовна паство моја, да говорим као отац и старешина својој духовној деци, којој од срца свака добра желим; јер као што ми лебди душа над снасом п успевањем цркве, тако ми и срце лебди над спасом и бољитком народа мога. Па кад је већ Божја воља била, да заузмем Архијерејски престо ове виђене и чувене Епархије, онда ћу — норед иначе тешких и мучпих дана својих, сву радост и све уживање своје у томе наћи и налазити, ако будете и своје цркве и народа свога ирави верни и искрени синови, и школе своје марљиви и орни стараоци, и у животу и раду своме мудри, вредни и размишљепи прегаопи, те да што је наше не буде лоше, но да нам на свима гранама црквено-народнога сгабла нашега процвати: иобожност, здрава иросвета, радиност и све што је добро, мудро, племенито, у људи поштено а у Вога благословено ; те да вас оиашу и задиче, и врлине хришћанске и врлине народпе и грађанске — Богу на славу, светлој круни, земље Госиодару иашем на радост, а цркви, народу и домовини па корисг и понос. Таке жеље разливају се по Архинастирском српском срцу моме, и гим и таким надама одан и окрепљен, честитам вам данашњи велики и радоспи иразник, као и долазеће светле б:1аге дане — са иајчистијом и најусрдпијом жељом : да у здрављу и духовном весел,у ломите и заједнички делите Божићну чесницу вашу, и у њој сагледате и упознате — иоступаоницу Сина Божјета; да вам иово лет > донесе нова и богата благослова, да вас освећена водица Јорданска освежи охрабри и душевно и телесно оснажи ; да вас озари дух Светога Саве на нољу црквено-просветнога рада и живота вашег, а и да велика милост Божја узме под свето и моћно окриље своје драгу и милу паству моју народ мој — до века свију векова. Амин! У Темишвару , на Рождество Христово 1898 г. Горепоменути смирени Еиискон Никанор. с. р.