Српски сион

В рој 3. „СРПСКИ СИОН" С тр . 43.

ћанскога. То су по учењу њихову двери, које откривају пут нравом хришћанском животу и воде у царство небеско. Ношто је гордост врхунац зала, корен и извор сваког безакоња, — учи св. Златоусти, зато је Спаситељ и спремио лек, који одговара болести. установпвши овај први закон (т. ј. слерност) као чврсти и безопасни темељ. На томе темељу без опасности може се сазидати све остало. Када не буде овога темеља, то и ако се неко животом својим до неба узвиси, све ће се то лако разрушити и имаће рђав свршетак. Одликуј се ти постом, молитвом, милостињом, целомудреношћу илн којом другом врлином, — све ће се то без смерности разрушити и изгинути... Као што је гордост извор сваког безакоња, тако је смерност почетак сваког благочашћа. По томе и Христос почиње тим, што из корена чупа гордост из душе слушалаца својих". 2 „Без смирености — поучава св. Јеврем Сирин — с-ујетно је свако подвижништво, неискрено је уздржавање, бескорисна свака покорност, од мале је вредности свако некористољубље, без вредности силна наученост. Смерност је иочетак и свршетак блага". 3 Св. Исак 0«'рин говори: „драгоцени к-ммен- смерности дражи је од свију врлина и не само да стиче у Бога опроштење ономе, код кога се налази, него га са избранима уводи у палату царства небеснога". 4 Највиши и најсавршенији пример смерности, као и других врлина, даје нам сам Христос Опаситељ. На8читесд и) /VIене, — говори Он, — гакш кротокх ес<мк и с/ииренх с{рдцсл\х. (Мат. XI. 29.) И заиста, Он, Син Божји, ни.је се гнушао примити на себе грешно тело људско, живети с грешним родом људским, бити осуђеним на иогрдну крстну казну, умрети и бити сахрањеним, као и сваки човек. Он, како говори Апостол, слшрилх (^еве, посд^шликж кк1кх даж« до слирти, слирти ж( крестнмА. (Филиб. II. 8.) Св. Јаков Низибиски иоказује многобројне, потпуно поучне примере смерности из старозаветних времена. „Ноје је љубио смерност — ишне он — и она га је спасла од потона. Смерност је прихватио и Аврам и постао насљедником света, јер је у смерности подвргао сз Господу Богу, називајући себе прахом и пепелом. У смерности био је вас2 Св. Јов. Злат.: на Мат. бес. 15. 8 Св. Јев. Сир. : слов. прот. горд. 4 Св Исак Сир: о смерности.

пнтан Исак, — и њему су служили цареви и радо су с њим склапали уговоре. . . Смерношћу је победио Јаков гнев Исава брата свога и 400 друга, који беху с њим. Смерношћу одолео је Јосиф гневу браће своје, који га гонише завишћу и мржњом. Смерношћу је покорио и обуздао Мојснје сву гордост Фараонову. Смерношћу је победио Давид надутога Голијата, који му се приближио подсмешљивим ругањем. Счерношћу је победио Језекија високоумност цара Сенахирима, који је хтео поколебати његову сталност претњама и богохулством. Смерношћу је победио Данило са браћом својом нечастиве клеветнике своје. . . Сви праоци наши били су крогки, смерни, мирољубиви и Свевишњи подигао је смерне. а посрамио и уништио горде". 5 У новом Завету иредстављају високе обрасце смерности сви угодници Божји. Св. апостол Павле, који ји био однесен до трећега чеба и који се удостојио слушати и видети оно, о чему човек ни мислити не може, називао је себе првим међу грешницима. (2. Кор. XII., 2—4.; 1. Тим. I. 15.) Св. апостол Јаков и св Јован Богослов говоре, да ми сви јако греншмо и обмањујемо сами себе, ако говоримо. да греха немамо, и себе убрајаху у број грешника. (Јак. Ш. 2.; 1. Јов. I. 8.) Тако смерно мишљаху о себи св. апостоли, ти свети људи по преимућству, ти другови Христови, ти „словесни органи св. Духа", ти ти живи станови св. Тројице. Обратимо ми пажњу на живот св угоднпка Божјих, и тамо ћемо наћи много примера праве смерности, праве духовне сиротиње. Тако н. пр. о св. свештеномученику Александру, епископу команском, прича се ово: Св. Александер, становник града Комана, близу Нове Кесарије, био је просвећен наукама и светлошћу речи Божје, но он вођен правом хришћанском смерношћу, скривао је своје образовање и богоугодни свој живот под видом простоте и сиротиње; он је нравио и нродавао угљен и хранио се трудом својим. Смерност његова донела му је и земаљску и небеску награду. По смрти епископа команскога народ је молио св. Григорија Чудотворца, епископа Нове Кесарије, да му изабере и постави новога епископа. Светитељ овај присуствујући скупу народвом, случајно чује име Александра угљенара, које изговорише са нодсмехом Одмах заповеди, да Св. Јак. Низ. слов. о смерн.