Српски сион

Стр. 4б.

брота браке моје свештеника, одличне црквене општине Карловачке и осталих изборника при избору моме. Зато ми срце и душа и хита, да узнесе нресголу Вишњега хвалу и славу на милости, у којој ме је, „грешна и непотребна раба", Промисао обасуо, небеским изобиљем доброте своје. Зато и не могу да сиђем са овога све тога места, док срцу своме недам одушке брзе, у најсмернијој захвалности Његовој Светости, доброме старешини свију нас, св. иатријарху Теоргију, милостивоме Архипастиру моме и Његовој пречасној Конзисторији, те њиховом високом благоволењу, којим су благоизволели припустити ме као кандидата, а молбу моју најтонлнје препоручити изборној скупштини, при избору пароха и протопрезвитера Карловачкога, а после избора за таквога ме ноставмти односно именовати. Зато хитам. да и сада израза дадем своме иризнању ц<. ј лој тој избоној скупштини: у Христу љубљеној ми браћи свегатеницима, целој мојој драгој пастви, милој црквеној општини Карловачкој и осгалима све но изб рр и з борницима мојима. Зато ие доцним, да се захвалим и пречасноме господину конзисторијалноме поверенику, који ме је, у братској љубави и званичпој дужности, изволео данас приказати као пароха овога св Николајевскога храма и као протопрезвитера Карловачкога. А како да се најдостојније ^ахвалим ? Питам душу, питам срце, питам ум и све мисли своје, и сви ми они рекоше ово: Подигни три прста небу и овако се закуни : Заклињем се Теби свемогући Боже и Господе Снаеитељу наш, да ће ми бити „то моје, да чувам заповести твоје, да заповести твојих иећу заборавити довека, да ће ми наредбе твоје бити песма моја, да ће ми реч твоја бити жижак нози мојој и видело стази мојој", — да ћу бити веран војник Христов и у највећем искушен»у невесте Његове, Цркве Христове, војник, који на стражи својих дужности пада и пропада, али страже не напушта и не издаје. Помози, Боже, грешности мојој ! Заклињем се Теби Светитељу српски

Саво, кога данас цело Српство нева, слави и прославља, да ћу све, што год ми је дано и дати: за славу св. Православља, за славу нравославне српске цркве. Заклињем се Теби Светитељу српски Саво, да с-ам љубио, да љубим и да ћу љубити, целим жаром душе мо.је, мили мој народ срнски и све што се српским назвало ; а у служби ленших дана народа срнскога, да иеће бити никада и ништа, што бих могао, а што учинити, жртвовати и поднети не бих и хтео. Помози, Светитељу, елабости мојој ! Заклињем се Архиепископу и Митрополиту своме, св. натријарху Георгију ВранковиЛу, да ће ми, и од сада, свака Његова Архииастирска воља и жеља бити заповесг — без мога поговора; да ће, и од сада, свака мисао и реч, осећај и дело свештениковања мога, стајати као станац камен, у истрајној и никад неноколебивој, а увек отвореној и одлучној служби Његове Архипастирске љубави и бриге за славу и напредак иравославне српеке иркве и, дао Бог, увек дичнога народа српекога. Ја рекох и не иорекох. А како сам искрено и истину рекао и како заклетву своју испуњавао будем, тако и мени Бог номогао! Исиуним ли ту заклетву, а уздам се, у помоћ Божју и искреност своје заклетве, да је испунити и хоћу — држим, да ће то онда бити најлепша, најречитија и најсветлија захвалница, свима вама, љубазни моји, којима се данас нриказујем и захваљујем. Поздрављам вас, мила наство моја и мили моји Срби Карловчани, са молитвом Богу, да љубав наша и благослов Божји буде увек у нама, с нама и међу нама. Амин.

Допиеи. Карловци, 13. (25.) јануара 1899. (Закључак црквене скуишгаипе о „иоверењу" иосланицима народппх сшранака.) Брзојавна жица јавила је „Бранику" радосну вест о томе закључку, а разлила, се та радост и по другим странама. Колико разлога има тој радости, са онштега автономнога гледишта, и чему се данас наше „народне" странке не радују и неће све још радовати, увериће се сваки, ко је с