Српски сион

К р . 4

пзгубптп? Они немају, али нама није ни стало до њихових лпчнпх губптака. Автономпја наша, црква, школа, део народ тпм губи много, сувише много. И то је оно, што нас боле, п што нам налаже, да ностунке наших неавтономних опозпдија осуђујемо. „Од узалуднога посла нема нпко вајде", вели „Браник". И он опет саветује и тражи узалудан посао! Сигурно заборавља, да ако од узалуднога посла нема. нико (?!) вајде — инак неко има штете. А тај неко су и — општи наши интереси. Треба да се посланици састану , али не да пзрађују и шаљу гравамииалну адресу, него без страсти, без партајских амбиција и ирохтева, без личне сујете и гнева, без мржње и сумњичења ма на кога, а нуном свешћу о великој одговорностп пред историјом своје цркве и народа, и једпно у озбиљно, добро и свестрано схваћеном општем нам пнтересу, — да се посаветују шта су дужни и шта могу,сауспехом општихпнтереса,дапас учпнпти. Наметатп пм савета ни мпшљења свога нећемо. Али смо дужнп, ма и по десетп пут, рећп ово. Данас впше не постојп питање повреде права о дневноме реду. јер се оно обпћп може. Пптање је: хоће ли већина саборскпх посланпка узети у претрес и расправпти коначну нашу автономну организацпју, 710 својој властитој вољи, на првоме месту и пре свију других саборских послова. 0 томе треба конференцпја посланпчка да своје решење донесе. (Одлука Суботичке скупштине.) Напред доноспмо и одлуку црквене скупштине Суботичке и допис из Субогице о тој скупштпнп. Одлука Суботпчкаје најоштрија осуда противавтономнога рада наших 59 посланика п њихових странака. Али је она и најкоректнији акт, узели га са оиштега гледишта автономног плп са гледишта добро промпшљенога ноступања у данашњпм прилнкама. Одлука је та громка реч: најизразитпје автономне свести и истинитога родољубља. Евала јој! И ако та одлука није поникла услед нашега чланка у 2 броју, јер у Суботици има Срба п истпнитпх пријатеља автономпје, којп својом главом истину знаду пронаћп, а стварни пнтерес општега добра уочити и послужпти му, међу које Србе са поносом бројимо и г. Милу МилосављевиЛа , са великпм задовољством и без устезања истичемо, да је за истинитост нашег становишта, које смо и досада заступалп, а којем смо нзраза дали у једном чланку п данашњега броја овога листа, одлука велеугледне Суботичке црквене онштпне једна од веома драгоценпх нам потврда. Одлуку Суботпчку доносимо без пкаквих агитационих смерова. Шта више мп п не мпслпмо да

се наставља каква акцпја у нашим општинама у правцу одлуке Суботпчке. Агитацпоно мољакање и просијачење, гурање и извлачење, остављамо ми и надаље нашим славппм опозицијама, Одлуку Суботичку ми доносимо, јер је и она једна довољна, да обележи становпште свију онпх општина наших, које ћуте, али ћутањем не мање осуђују кракелерску агитацију п непромншљеност нашихјадних опозицпја, и њихово расппнпчко раснуђивање наше тужне автономије. Вође опозицпја имају многоме да се науче из Суботичке одлуке! (Црквена општина у Загребу) подастрла је преузвишеноме Бану краљевииа Хрватске и Славоније достојанствену представку у погледу српске заставе, поводом тпм, што је она по редарству Загребачком скинута и 2. децембра прошле године, са тамошње наше цркве п црквено-општннскога дома. Представку ћемо целу доиети у идућем броју. А за сада: евала црквеној нашој општпни Загребачкој! (Предотавка српских православних прквених општина.) Српске православне црквене општине у лпчко-крбавској жунанији поднеле су земаљском сабору у Загребу иетицију гледе српске народне заставе, равноправностп ћприлице, конфесијоналнпх српских школа, те уређења интерконфеспоналних одношаја. Ову представку подупрли су од заступника: Егерсдорфер, Крајач, Зубовпћ и прота Машпћ. Петпт представке гласп: „I. Нека се законом уреди неограничено и слободно развпјање српске* народне заставе у домовпнп нашој; II. Нека се законом уреди употребљавање ћприлпце као равноправнога писма латинпцп у званичењу свију овоземаљскијех власти, у колико то пшту нотребе званичења са српскпјем народом; а код обнове нагодбе са краљевином Угарском, да се законом уреди слободан приступ ћирилице у заједничка финанцијална и порезна као и у иоштанска и брзојавна звања домовине наше; Ш. Нека се измијенп овоземаљскн школски закон тако, да Срби православне вјере, гђе отворе своју народну конфеснјоналну школу, нијесу дужни ни опћинским ни земаљскпм наметом уздржавати комуналне школе, а да земљи и опћинп у дужности буде размијерно допринашати на издржавање српске пародне конфесијоналне школе као и кочуналне школе; IV. Нека се законом пзједначи православна црква са римокатолпчком у њиховијем међусобнпјем дотицајима иред законима земаљскијем краљевнна Хрвацке и Славонпје." Ми би овом основаном и оправданом пе-