Српски сион

Стр. 54

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 4.

да не бива ништа замашније на овом свету, у исто време са нолитичким ничу институције и надлештва црквена за обраћање с молбама и хвалама божанству и његовим угодницима, и за набљудавање да се иснуњавају њихове заповести и жеље. Да не идемо даље, коме неће бити нојмљиво, што се каже, да се у радњама и функцијама ова два тела и устројства, иолитичног и црквеног, или боље, у ова два дела једног народног тела, находе трагови свима професијама, тврдећи и тумачећн то на основу брижљиво скупљених и без предрасуда проучених чињеница живота и развитка прими'1ивних друштава овако За то, што су господари неба и земље, Бог и владалац, једина заштита и јамци опстанка друштвеног овде доле, ирви гласи и чусгва, што се отимају на уста првих свеснпх чланова његових, јесу хвала и слава њима, нарочито Оиоме горе, коме се из кратких усклика и поздрава људи из народа приликом новратка из боја победиога војводе што је смртан, изводе као вазда неиобедноме и бесмртоме краљу краљева релативно вештачке беседе најпре у облику обичнога говора, а по том, услед усхићености, химне у стиховима од стране најумнијих служитеља његовог олтара и величанства. По томе свештеници, који су онамо уједно и лекари што изгоне зле духове, узроке болестима, и у великом одушевљењу ритмични им говор ирате нокрети и других органа осим вокалних при рецитовању и песми, руке при свирању а ноге при игрању што су на почетку све еаставни делови богослужења и двор бе краљевима, — старају се такођер за њихово становање градећи им и красећи храмове и палате — неимари су. резачи и живописци као што је било, осим других у старом Мисиру, где су краљеви сами, њихови синови и у опште најближа им околина вршили највиша звања и функције управне, црквене и професионалне, и данас је у Тибету, где је Лама у последњој линији и у једној особи „не само свештеннк, него и живописац, поета, скулптор, архитект и лекар." Најносле, послови и дужности учитеља и судије, научењакаи филозофаоирављало је кадгод искљјчно идонаших вр.емена изврсно свештенство, као најинтелигентнији друштвени разред, који збринут са средствима за издржавање живота могао је да посвеги сву снагу умном и моралнтм унапређењу свом и народном.

А што стоји за уг;упне професије разних родова, исто ваља и за разне врсте једног рода међу њима, за литературу, да јој дакле главни облици имају опет оио црквено порекло, иотиду из главе свештеннчког сталежа. Да су се из првобитних поздрава и молитава њихових краљу и Богу у стпховима и ирози, химна и „похвалних слова'' временом развила „житија" казивањем и уметањем дела светитеља и јунака, чини се са свим вер< ватно по фактима историје и онисне социологнје и њиховом тумачењу. Биографије краљева н ироја, полу-богова, кад се ауктори им у њима обзиру и на сураднике, на народ, па су сувременицн, људи озбиљни и верни, бивају тако игторије — с једне стране; а ако су, са стране друге, из девете руке што се каже, па, им писци имају у виду мање тачност, а више занимљивост, и дуже се задржавају на споредностима цртајући много нриродне красоте и страхоте, да је само угодније слушати, онда је то лепа књижевност. Први ауктори оваких живота и историја, ирпча и легенда извесно су свештеници, а донније по њима и до данас владају се световњаци у етерогеном развитку књижевних облпка. Слично и за науку, иошто се диференцова од вештине, ноесије н белетристике, у почетку све трн клирикалне, остаде и она у рукама свештеника дуго така, ма да се не ограничаваше само на студирање невидљивих ствари, него примаше и прибираше у себи знања такођер нриродних дигађаја и особина предмета, као што сведочи тобожњи прекор, да је филозофија, скуп свију, дуго била слушкиња богословије. И наукама, ма колико данас секуларизованим, може се у свако доба докасти да су сачнњавале део и религије, не саме филозофије на и таким као што су медицина, астрономија и геометрија, а онима који их обрафују и предају, по превасходсгву званим професорима, нроисхођење у правој линији од свештенства, као што постоји свеза међу овим и осталим професијама, па и литерарној у ужем смислу. Но доста о томе, што се онште нризнаје за истину и без позива на постанак и карактер наше литепатуре у почетку и дуго носле; већ дај да, видимо за ово и сами, и да чујемо шта за њих веле сриски писци опет без обзира на изложену теорију о иореклу и природи књижевности иначе. — И ако не још из оног доба кад нам је народ живео у браствима и