Српски сион

Стр. 74.

„СРИСКИ СИОН."

Бр. 5

нашњег времена. Ја не ћу, не могу, не смем, да то верујем, јер би нначе морао сматрати себе и народ инфериорном расом, која је неспособна за државно устројсгво овога века. Било је времена, високи саборе, када је у питаљима савјести и вјеровања најснажнији и најјачи разлог био огањ и мач; било је времена, високп саборе, кад је за савест и веровање тражен основ у наредби и закону, а не у нутарњости човечанској; било је време, када се није пптало: што верујеш, него којој држави припадаш и по том што мораш да верујеш. Данас внше такових времена нема; данас је то време скоро свуда заборављено; данас су трагови тога времена избрисани по свој Европи код свих културних народа. Трагови тога времена утопили су се у слободи грађанској, коју је створио модерни век, која је дала једнакост и равноправност свпма, малима и великима. Слободи, која је делокунности дала отаџбину, која- је једнаком мером до савршенства днгла патрпотпзам. која је једнаком мером разделпла права и дужности грађана. Свуда је нестало тих трагова, само у једном делу наше монархпје, само у нашој отаџбини осећају се траговп овога времена, које је окпвало савест и најсветије уверење. Тога ради устајем, тога ради говорим. Устајем не да тражим кавге, него да тражим слободу савести и правац у законодавству, који ће одговарати слободп веровања, једнакостп п равноправноотп грађана у пптању вере. Дозволпте ми, високи саборе, да почнем са старпм временом, с ( оним временом. које сам мало нрпје спомепуо и да осганке тих времена кратком генезом њнховом у овој високој кући расправим. Ево, како с/ се развили. До год. 1781. постојала је тајна наредба, која је била управљена на католичке бискупе, да у приликама, где се ради о женпдби мешовитој, како се онда рекло, пзмеђу католика и акатолика, дозвољавају женидбе само у таковим случајевпма, где акатолик даде реверс, да ће сву децу увгајити у католпчкој вери, одиоспо у унији. Год. 178Ј. престало је то, јер су се бпли почелп већ показпвати предзнаци овога века, пуцала је зора грађанске слободе. Те године издан је патент о сношљпвости — т. зв. То1егап2ра{,еп(; — који је проглашен у круновинама аустрнјским. Ја држпм, високи саборе, да је садржај тога патента свима нознат. Овим се патентом католичка црква као једнна јавна црква у земљп поново декларира, а другпм се вероисповестима само дозвољава нрпватно вршење богослз г жења, градња цркава дозвољава се само ако је бпо известан број верних. Ја данас о том питању не ћу расправљатп, јер ме данас занима само §. 6. тога патента, који се односи на верозаконски одгој деце пз мешовитих бракова. §-ом 6. укинути су реверси н одређено, да деца пз мешовнтога брака, ако је отац католпк, морају бпти сва католичке вере, ако је мати католпкиња, отац пак акатолнк, тада да морају деца

следити веру родитеља, дакле супремација једне цркве, подложност грађана друге конфесије. Тај је патент, како рекох, проглашеп само у земљама аустријскпм. У псто време издан је патент пстога садржаја, који је требао важити за Угарску, дакле и за краљевину Хрватску и Славонију. Тај патент није никада дошао до ваљаностп из уставних разлога, јер си Мађари нису далп протууставно наметатп оваких закона. По том за наше крајеве, т. ј. за провинцијал, ни један нн другп патент није имао нпкада правне крепостп, ма да је до год. 1890. кад и кад по нужди по њему суђено. Ваљаност му је у војничкој Крајини, према начелу равноправпости, пмала престатн утеловљењем Крајине, а свакако н иајкасннје са законом од год. 1887. — Но и пре тога, ја мпслпм већ од његова настанка, није тај патент свестрано респектован. За провинцпјал није овај патент никада вредио, а како је са праксом и извршивањем овог патента стајало у војнпчкој Крајини пропзлази пз наредбе генералкоманде од г. 1879. Генералкоманда у својој наредби од 1879. изричио се позива на Елипгера, да њим докаже, да тај патент код нас вредп, а то је врло сигуран знак, да нпје практикован, јер се иначе неби требала врховна власт позивати на прпватног коментатора Елингера, да докаже, да један закон постојп. Тако је било до г. 1890. Пракса је до год. 1890. бнла несумњиво врло ретка ијако недостатна. Год. 1890. и од год. 1890. овамо ударпла је пракса другнм правцем. Пракса се позива на зак. чл. 26. од год. 1791. и нротеже га на бившу Крајину и провпнцпјал. Тај зак. чланак створен је на угарском сабору за протестанте. У §. 15. тога чланка одређује се, како се пма поступатп с децом пз мешовитпх бракова између протестаната п католпка. Тај §. 15. садржи теже одредбе од толеранцпатента, јер се каже, да ако је отац католик, деца из тог брака морају наследпти веру свога оца, „зециапШг", дочпм ако је отац нротестапт, мушка деца могу наследпти његову веру, "ро88ш(:". Ово није без важности обзиром на пптање реверза. Ја ћу се међутим каснпје на ово осврнути. Моје је уверење, високп саборе, да нракса у зак. чланку 29. од год. 1791. не може наћн правнога упорпшта за своје становиште, а моје је још дубље уверење, да ми закона о уређењу овог нптања уоиће немамо, те молпм. да ми се дозволи, да, полазећи с разних становпшта, то докажем. Пре негд што дођвм на то, дозволите ми, вис. саборе, да једно још важно питање дотакнем, које се, по мом мишљењу, пеправилно практикује и онда, ако патент од год. 1781. стоји и закон од 1791. важи. Тиче се, господо, реверза, тпче се исправа, којпм се унапред веже и скучава савест једнога човека, и који, по мом дубоком уверењу, не одговара нн иауцн цркве, која их тражи, ни појму најнримптпвније слободе савести. У патенту од г. 1871. у §. 6. пзрично је забрањена уиотреба реверза. Католичка црква, која се у оно време налазпла у I својој потпуиој снази п која је нарочито према срп-