Српски сион

Си-. 76.

„СРДСКИ

сион и .

Вр. 5.

витпх бракова. Без повреде устава ппје се дакле пптање мешовитих бракова и односа према католпчкој црквп једностраном краљевском резоЈуцпјом могло решитп, иа зато тарезолуцпја нема правне моћи. Ја држим. да католичка црква према оној моћи, ко.ју је надети имала, неби бпла ни дозволила, да се пз зак. чл. ХХУП.: 1791. може извести право уређења одношаја једне конфесије према католичкој. Одатле дакле произлазп, да се из тога зак. чл. абсолуте не може ништа пзвести. И по том већ следп, да за ираксу овом резолуцијом краљевском у погледу зак. чл. XXVI.: 1791. иема нпкакве подлоге. А још је једна важна чпњеница вис. саборе: питање, када је тај зак. чл. XXVI. од г. 1791. дошао у праксу? Сто годпна, впс. саборе, велим још једанпут, сто година требало је, да се је за ову резолуцију сазнало и да се пракса обзиром на овај зак. чл. XXVI.: 1791. упери. Ово је један јако сумњив знак оботојности и ваљаности те резолуције. То је време од сто годпна еиавање ове резолуцпјерумиирано само двапута. Ружпирано је само једним резерватом хофкриксрата од год. 1845. на уг. канцелара Мајлата и румипрано је једном наредбом од 3. студена 1858. односно то нпје ни наредба, него једноставан допио аустрпјског мпнистарства за богоштовје и наставу на војнпчку главну команду; дакле, у опће није управљена ни на један дикастерпум, него само на .једну војничку област, за разјашњење, како се пма код војнпчкпх женидаба разних вероисиовести поступати. У том се допису спомпње овде допис на Мајлата из год. 1845., и тако отуда, из тога дописа пзнашла се је и дошла до резолуције краљевске од 1791. годпне. Дакле, већ из начина, како се је до тога дошло, впдп се сасвим јасно, да она нпти је била кадгод у пракеи, нпти је била проглашена, нити је могла имати ваљаности. А ваљаност није жогла пмати из истога разлога, из којега није могао пмати нп толеранцпатент, који је за Угареку издан. А да се пракса фактично није извршавала по овом закону, не треба да посебице доказујем. Нпје се могла пзвршпватп кад се је резолуцпја тек 1890. кашла. То ће господа с оне стране, која су с овпм имали посла, најбоље знати. Какова је пракса била у Крајвни по толеранцпатенту, рекао сам и илустрирао наредбом од 1879. Била је нестална и врло мањкава. Та многи. па и ја сам у Крајини имадемо у својој фамилији врло блиских рођака и цели низ родбине, где је био склопљен мешовити брак, а где су деца однегована у верп православној, и да није нико имао што против тога, и да је ко тражпо, да се но толеранцпатенту поступа. Ја сам уверен, да влада од ностанка толеранцпатента па до године 1890. није у свему имала да пресуди толико случајева, колико. од год. 1890. овамо, а то су сигурни знаци верске несношљивости, сигурни знаци, да је нракса на кривом путу, кад мора толико пута сплом тражити извршпвање наредаба. којима се појединци противе. Тп су знаци злп

знаци почетка борбе, а свакако и најсигурнији знаци, да то питање законом што нрије уредити треба. Ја сам настојао доказатп необстојност, односно неваљаност зак. чл. XXVI. од године 1791. поњеговој самој унутрашњостп п по стању, у којем .је издан. Али, високн саборе, ја држим, да кад би ои п бпо ваљано проглашен, и кад би тај закон п толеранцпатенг ималп иначе важности, да би та њихова вредпост морала престати са годином 1861., ако не већ са зак. чл. XX. од год. 1847./48. Истина, Врбаичпћев предлог од год. 1861. о равноправности вере, колико сам из аката видио и нашао, ннти је прпмљен нити одбпјен. По спгнуму пмао би бити стављен међу иредлоге, који се упућују на дневнп ред, али га тамо међу тпм предлозима нема. Како и зашто, не знам, али једно ће ми посведочптп п госнода, која су тада деловала, а и г. Мазура, којп главом одобрава, да је сабор од г1861. стајао на становпшту потпуне равноправности грађана, и да је цео даљи рад земље на том основан. Даље, впсоки саборе, ми смо добили сад закон протестантски, којим је равноправпост нзречена. Ми смо, добили и закон српскп од 1887., којим је равноправност веронсиовести такођер изречена. Истина је, да је пасус о равноправности у зак. чл. од год. 1887., нешто тамна, али је доста јасан, да га свако може разуметн и ако је нејасно ппсан. У закону од год. 1887. речено је, да ће се п једној и другој цркви размерна дотацпја пз зеваљских средстава давати, полазећи са начела равноправности. Ја држим, да бп _била крајња софистерија ту ствар тумачпти тако, да је равноправност постављена само у питању новчаном. Ја држим, нити су Срби могли тражитп равноправност, нпти су Хрватп могли за њу гласати тако, дајеплате новцем. Равноправност није пзречена ради новца, а савест да је остала окована. Код дотације споменуто је начело равноправности, што се сматрало, да се по себи разуме равноправност у пптању савести н без ко.је се у опће не може бити. Начело равноправности, које је темељнп принцип и државе и земље и нашег опстанка и сваког грађанскога кретања, то начело не допушта, да имаде грађана две врсте и да су Србп грађанн друге врсте у том питању. (Одобравање на деснпци.) Ја сам дигао свој глас, да кажем, да нећу да будем грађанин друге врсте и да Срби имају права тражити, да се конзеквенције равноправности изведу. Дигао сам свој глас у спгурној надп, да ћу наћи обћенита одзива, да иравна равноправност прп пада и нама, као и сваком грађанину ове земље. Овом приликом, кад сам већ дотле дошао и доказао, како иам иде у питању вере п кад сам доказао, да се по реченим законима ие сматрамо равноправни, да уставна пракса у пптању реверза строжије ноступа, но што је чпнила абсолутна владавина, сећам се г. заст. дра Бањавчића, који је обећао главу заложити за нашу веру. Ево г. Бањавчићу, како нам иде п онде, где ви своју главу залажете. Ја се нисам. впсоки саборе, никада дпзао у о-