Српски сион

Стр. 106

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 7

борским посланицима. Свакоме је слободно све молити. Један од немачких правника, кога и сами Немци признају авторитетом у државоправним и уставним питањима, расправљајући право петиције и жалбе, рекао је, да је то право тако широко, да по н>ему може свако све, иа и }1ајвеКу глуидст петиционирати, наравно на своју браду, али тиме не може изазвати, дакле ни очекивати, ннкакво мериторно решење. Дакле, није коректан био г. барон Живковић, кад је нанхим реакционарним посланицима одрицао право и на граваминално петиционирање. Као што су они радом својим доказали, њима раг ехсеПепсе припада право — на „свако " петиционирање. Али, ако је право петиционирања тако широко да свакоме припада, — надлежиост петиционирања је већ ограничена. Надлежност петиционирања у име автономије припада само оном органу, који је у име автономије овлаштен то чинити. На то нису овлаштене нити наше црквене општине, нити поједини саборски поеланици, нити ма какав скуп њихов изван сабора. На то је овлаштен, те по томе за то и надлежан, само сабор наш, у своме законитом саставу, а по себи се разуме у законитој форми закључка. Та његова овлаштеност и надлежност узакоњена је, и постоји на §. 18. саборског устројства, у којем се §-у означује делокруг сабора под 1.) овако: „ Сшарање око одржања иравославне сриске народно-црквене автономије." А да је петиционирање граваминалне молбенице Новосадске црквене општине, као — ако јој слична буде — и посланичке конференције, управо игноранција, спојена са издајством автономије, ради доказа навешћемо овај пример. Граваминална представка данашње радикалске Новосадеке црквене општине тражећи н пр., да се из постојећега саборскога устројства отклони позната октроисана клаузула о „могућности утока на кр. угарско министарство као и овога право уништења", признаје на основу евојих „опгатих правних појмова", (чудних ли правника!), томе минисгарству

право „пресуђивања о законитости и формалности поступка", и на основу шога и таквога иресуђивања право уништења свију решења наших највиших автономних власти! Н1та више, та граваминална представка, коју су реакционари наши натоварили на ле^а Новосадској општини, у 2-ом закључном петиту своме признаје државној влади свако мешање и ингеренцију у самоуправно судство и управу, које стоји у свези (!) са државним надзорним правом".(!!) Ово напуштање наших радикала, карактерисао је и жигосао темељно и врло умно г. Мила Милосављевић, у своме поменутом значајном говору. Рекао је између осталога и ово: „То значи признати државној власти право, које она не може имати ни по правним начелима, ни по одредбама позитивних земаљских закона, а нема је ни по пракси у другим црквеним аутономијама у нашој држави. Овом формулом новосадском променио би се само облик, а проширио обим досадашње клаузуле; иротпваутономна октројка постала бг1 аутономни закон, а досадашње владино ираво уништења, ограничено само на неке извесне одлуке, иротегло би се дисиозишивно на цео рад у нашој аутономији. А то значи: предати држави на милост и немилост целу нашу аутсномну управу. Моје становиште је у том погледу, да држава нема никаквога права, да се меша у никакве иослове нагие." То становиште заузео би и сваки наш сабор, јер толико никад неће успети данашње реакционарство, да у сабору не буде људи, који знају шта и како треба бранити народна права. Али, узмимо сада случај — који разуме се неће никад наступити — да се је државна влада упустила у мериторно решавање ненадлежно поднешенеграваминалне представке Новосадске црквене општине, и да се упусти у такво решавање посланичке Загребачке гравиминалне представке, у којој би петити били исти и слични онима у представци те општине (што ми основано претпостављамо), те да те петите са њиховом мотивацијом прими п на те-