Српски сион

Б р . 7

„ОРТТСЛШ

СИОИ.''

Стр. 107

мељу истих донесе своје решевве. Шта би било ? Решење државне владе дошло би пред сабор. Сабор га не би смео ни могао узети на знање. Тако рећи, смејући се морао би против њега ремонстровати. Зашто? Зато, јер би га државна влада донела иоводом ненадлежно поднешенога јој поднеска и на основу неовлаштено учињених уступака непозваних личности, органа и скупова; пошто ни Новосадска црквена општина, ни све општиие заједно, нити посланичка конференција, нису овлаштене у име народне црквене автономије одрећи се ма и најмањег, а камо ли оваког најкрупнијег автономнога права, каквога се одриче Новосадска „молбеница", Ако то не знају наши вајни и јадни кепеци, који се у својој игноранцији истурују за вође у народним пословима, зна то врло добро државна влада. Зато је и одбила Новосадску „молбенпцу" онако — како је једино коректно било, и како је она то по својој глупости и перфидији и заслужила. Тако ће одбијена и враћена бити ако се подастре — и гравиминална представка посланичке Загребачке конференције, као поднесак неовлаштено и ненадлежно учињен. Не упуштајући се за сада и даље у правну страну првога дела одлуке Загребачке конференције, и на основу досада реченога јасно је, да је тај део одлуке — за себе посматран — продукат грдне игноранције с једне, а узурпација права сабора с друге стране Кад се пак узме у обзир и та околност, да на Загребачкој конференцији није присуствовала ни већина саборских чланова, него мањина, и да се из ове мањине тешким поро^ајем изродила, управо вештачки и јадно скрпнла већнна те мањине, и да се при тако судбоносном кораку није тражило мнење свију странака саборских, — онда је први део Загребачке одлуке не само глупг узурпација права сабора, него насиље мањине саборских чланова у очигледном грешењу протнв најкрупнијих интереса автопомије. II. Са политичко-практичке стране узевпш први део Загребачке одлуке, стоји он у очигледном протусловљу са другим делом њезиним. Осим тога, што свака практична, дакле разумна политика, већ и сам политички резон мора осудити и први и други део те одлуке. Политичка логика не даје места другом делу крај првога, нити првом крај другога. Они се сами собом искључују. Први део хоће парницу и полемику; други део миран пут, компромис Обоје у исти мах не познаје ни теорија ни практика политичке мудрости. Тај изум је „кр\ пно дело" Загребачке конференције. Први „моралнн успех" тога изума јесте: одступање барона Живковића; а други може бити само — тоталан пораз посланнчке непромишљене акције. У дубину тајана „практичне" политике већине Загребачке конференције ми смртни људи не можемо саћи, а јоти мање изнети из те дубине — на светлост разумевања — драгн камен вештине њезиног извођења Морамо се задовољити с оннм, што можемо. А можемо само комбиновати на основу логике пелогичне свезе контрадикторних делова спорне одлуке, али и на основу логике чињеница. У првом чланку смо доказали, да је Загребачка конференцпја првим делом своје одлуке себи арогирала компетенцију, која јој не припада, да је узурпирала право надлежности сабора. Дакле, да нема правнога темеља, те да ће први део њезине одлуке већ са тога правнога разлога пожњети тоталан пораз. Такав ју неуспех чека и као логична конзеквенција већ уследилога тоталнога иеуспеха Новосадске граваминалне представке и тоталнога неуспеха представке прве посланичке конференције. О томе је уверена и сама Загреба чка конференција, а дала је и израза томе. Јер кад би била уверена о успеху своје представке, тек не бп и онда доноснла другп део своје одлуке! Али, кад га је донела, доказала је, да је са надом изгубила н — памет. Сасвпм при-