Српски сион

±

тражи ни једиа законом нрианата хришћанска вероисповест у нашој домовини, него се иротиви томе, као што то забрањује и верски мир и највиши интерес свима нама миле домовине. Да ће о томе довољнога рачуна водити и наша висока земаљска влада и наш земаљски сабор и висока државничка мудрост преузвишенога Бана, улева нам не малу наду веома зиачајна и утешљива изјава Његова, да ће влада „ако не би могла СВе иолучиши, она Ле се и мањим задовољити , бар да само једним кораком служи томе начелу, да се слободи вероисповести, слободи савести, што боље приближимо " Уређељем одношаја законом признатих хришћанских вероисповести на основу потнуне равноправности,једнакости и слободе у кругу тих вероисповеши, нриближићемо се најбоље хржиЛаиском начелу слободе вероисповести, начелу слободе истиниге, а ие спекулативне савести. Спекулативној и безбожничкој савести, баш у име слободе не нрипада слобода, јер таква савест је већ сама у себи и по себи — злоупотреба и анархизам слободе. И слобода има и мора имати своје границе у свима областимаљудских одношаја, дакле, и уобласти савести. 1Гризнати и даги апсолутпу слободу у овој области, значило би прокламовати не слободу, него аиархију савести. То је наше уверење. 1п ћос 81§по ујпсешиз! Протопрезвитер Јован Јеремг^. Одлука Загребачке посланичке конференције. I. Први део ове одлуке јесте, да се „Његову Величанству поднесе препонизна представка, у којој ће наведене бити све иовреде , које су нашој народно-црквеној автономијн за време ових тридесет година учиљене, те молити сапирање тих повреда и успоставу редовног законитог стања у нашој народно-црквеној автономији". Другидео одлуке јесте, „да се изашиљу девет чланова из ове посланичке конференције, који ће по свршетку данашње министарске кризе предстати кр. уг. министру

председннку п покушати, да ивдејствују што скорији састанак одгођеног нашег народно-црквеног сабора, који ће моћи сасвнм слободно на основу закона и превишње санкционисаних авгономних уредаба делати, и који ће се само тако упустити у претрес организационог статута, ако претходно добије гаранције, да се неће никакве октројке чинити." На овај први део одлуке прнмећујемо, да посланичка конференција изваџ сабора представља само скуп приватних људи, па ма они имали и посланички мандат. Подносити граваминалну представку ради санирања, какву је конференција закључила, властан је једино наш сабор, поигго једино он, као највише представништво наше народно-црквене автономије, има законитог права говорити у име народа у границама автономне компетенције, једино он надлежан је повреде автономије установити и тражити санирање тнх повреда. То једино легално, дакле коректно становиште, заузео је, у Суботичкој црквеној скупштини, познатим својим говором г. Мила Милосављевић, кад је рекао: г На то је иозван једино сабор, и нико други." На то становиште — после горкога искуства — стао је у Загребачкој конференцији и г. барон Живковић уз ову мотивацију: „ Једино сабор је властан да састави граваминалну представку, он је властан да рече, шта да уђе у ту представку и која гравамина да се у њу унесу. Сабор то не само да није ни на кога пренео, него он то и не може ни на кога пренети. Ми дакле, народни посланицн немамо ни ираво да подносимо граваминалну представку, јер то је право сабора." Г. барон Живковић има потпуно право, само последњи пасус његове мотивације мало је нејасан, што г. барон не чини тачну дистинкцију између права и компетенције Да је пре конференције прочитао говор г. Миле Мнлосављевића нзвео бп га овај и гледе тога на прави пут. Државнограђансгсо — и хајде да допустимо аналогно томе и автономно право петнције и жалбе припада сваком грађанпну, па, као таквима, н наншм са-