Српски сион

С тр . 104 „СРћОКИ

То је наше сгановиште. Држимо да је отворено, као што је и јасно. Захтевамо, да се и наши Срби посланици на Троједничком сабору оеде тога изјаве отворено, јасно и одлучно. На то имамо нрава у име православие срнске цркве, у служби које стојимо, ие само но своме свеш- . тенсгву, него и као ње:$ини сииови, а у којој служби имају стојати и наши посланици, такођер као синови те цркве. Изјнву наших посланика тражммо и желимо чути шго нре, на умирење паше цркве и народа. Јер, колико смо радо чули и нримили нокрет љихов гледе уређења иитерконФесионалних одпошаја у Троједпици. не смемо затајати, да пам у изјавама њихова говорника у сабору, г. дра Шумаповића, није јасно, а најмање одлучно, обележено становиште, на којем наши носланици стоје гледе „извађања конзеквенција равноправности"', и довађан,а у склад „са првим захтевима грађанске заједнице и грађанске крепости." Госнода саборске већине су изазивали г. дра Брешћенскога. да отворепо каже своје становипгге, иребацпвали су му Ворре11ер1е1. Ми г. дру Шумановићу и пашим носланицима ни издалека немамо на уму ни у намери да имнугирамо какав било Ворре)1§рЈе1, али су нам изјаве г. Шуманоновића нејасне и непоттуне , а у снорним питањима ваља бити јасан, нрецизан и несумњив. Као што рекосмо, то траишмо и нмамо права гражити од наших Срба носланика, Са задовољством, и ако још резервисаним, бележимо изјаву дра Брешћенскога, којом је п он, као католик, стао у ред бранича „ начела равнонравности". Ако се тога начела буде држао и у његову извађању, оида смо на једпом сгановишту. Најважни.је су изјаве преузвишенога господина Бана. Из тих изјава сазнајемо: да влада нризнаје данашњу неравпонравност, дакле и неправедност и петолеранцију тих одношаја, н да увиђа нотребу уређеп.а интерконФесиопа .ших одпошаја; псКе дугочасити те ичрадити законску оспову за уређење тих одношаја, те је изнети, чим буде згодни час за то дошао, на темељу начела равноправности. Ове изјаве

СИОН." 1№. 7

цреузвишенога ноглавара земље ноздрављамо радосно. Но он је изволео начелу равиоправности спојити и начело слободе савесшп, с изјавом, да ће и то начело влада „тежити, да га у најширем смислу снроведе у стварати се имајућем закопу, до скрајних гранпца конжквенција његових а . Ту ћемо застати, да испитамо домашај ове изјаве. Пошто је и ова велеважна изјава нревучена, ма и таиким велом, не тајанствености, пего тек непотпуне јаспоће, морамо се упустити у једну коњектуру. Зато, ево да обележимо, за сваки случај могућности, своје одређепо стаповипгге. То захтева велеважност сгвари и велики ннтерес питања нред којим стојимо. Ако паглашепи „најшири смисао" и „скрајне конзеквенније" значе исто, што закон о слободи савести у Угарекој од г 1895, или како се он назива — закон о безверју, — ондч је паше становиште одлучво против донашања гаквога закопа за Троједницу. За такав закон не би смео гласати ниједан Србин послапик. Наша је дужност, да то кажемо, и ако смо вољни држати, да њима та опомена није потребпа. Но њихова је дужпост, да сво.јим путем и начином за времепа разбију сваку сумњу, која би се гледе њихова држања у томе нитању могла у народу породити са свима њезипим евептуалпим конзеквепцијама. Са питањем у |)еђепЈа интерконФесноналних одношаја у Троједници нема потребе снајати питање црквено-политичких реФорама. Са иитап.ем равнонравности законом признатих хрпшћанских вероисповести не стоји у никаквој каузалној вези питан.е безграничне, ансолутпе слободе савести — којој нису граппце пи у безверју, него мниго даље, недогледпе. . . За иистинит и здрав либерализам, у којем ми желимо да се развија паша домовипа, довољно је, једипо је на нотребу и на корист: уређење одношаја законом иризнатих хриш ЋанСКИХ вероисиовести на темељу потуне равноправности и једнакости између нм.г. Хтеги иише нешто, тежиги за туђим шаблонима, нрохтевима нроблематичних теорија, ма како оне с поља изгледале либералне, те жргвовати и Хришћанство — не