Српски сион

Бг, 7.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 103.

жиле се овој: и Пакрачка и Горњо-Карловачка Коизисторија. Заиодеваао је то питање и од Срба посланика, досад само у прорачунским одборима земаљскога са бора. Прошлих дапа потегао је то питал.е — сигурно у сноразуму са своји другови — и у самоме сабору, Србин посланик, др. Светислав Шумановић. И његов говор и изјаве, поводом истога у сабору учињене, саопштили смо. Истина, са римокатоличке стране су нам поручивали, „да се православни не могу нити најмање потужити, да се с њима другачије поступа него с католицима", но ту очигледну неистину не могосмо као истину примити, нити се њезиним сиренским гласом завести. Нека нам се с те стране докаже, бар, да у мешовитим браковима, кад је отац римокатолик, не морају сва деца бити крштена и васпитана у римокатоличкој вероисновости. Док нам то не докажу, пустићемо их, да и даље сами себе делектирају својим — језуитизмом. Узрок, да је уређење интерконФесионаиних одпошаја с наше стране тражено и ургирано, и јесте баш : неравнонравност и неједнакост тих одношаја. Православни Срби су били перманентни и живи протест иротив те неравноправности, дакле и неправедности, јер се њих, с обзиром на. ^вихово бројно стање и с обзиром на још многе друге чињенице, највише и тицао потиштени, инФеријории положај свију законом признатих хришћанских вероисповести, дакле и православне, према супериорној — римокатоличкој. Они ће тај оправдани протест подизати све дотле, а сигурно и у све већој димензији и јачом енергијом, док им се захтеви не испуне. Судећи по изјавама, са меродавне стране учињеним у земаљском сабору, то време није далеко. Но, и ако ми тај протест са његовим захтевима подижемо као православни Срби, чинимо то не с тога, што би равноправност и правду тражили само за себе, него и за друге, који на ту равноправност имају међу нама ХрпшНапима права, што излази већ из самога начела равноправности, на којем стојимо, авгоритетом и снагом којега ју тражимо и за себе.

Ако је и др. Шумановић питање уређења интерконФесионалних одношаја „разлагао више са становишта оне конФесије, којој он сам припада", и ако се он при томе није дотакао свију момената, који у област тога питаЕва спадају, које и како је изнети требао, кад је с тим питањем изишао пред сабор, — ипак се он није ставио на неко ексклузивно, сепаратистичко, или, шта више, и егоистичко становиште, него је он тражио „једнакост и равноправност свима малима и великима ." Но др. Шумановић, као што самрече, није „политичко дете", па је сигурно не само као политичар ш §епеге, него и као нравославни Србин иолитичар т зресЈе, својом нолитичком зрелошћу добро промислио : за кога и према коме тражи ту једнакост и равноправност у питањима и одношајима, који нису само грађанскоправне, него и црквеноправне природе. И баш зато је требао бити гледе тога јаснији. Но и крај те непотпуности и нејасности у његову говору на коју би се само ми нравославни Срби могли потужити, а крај многоистицанога начеаа равноправности, не може му се пребацити, да је ту равноправност тражио само за своју вероисповест. Напротив, могло би му се баш с наше стране приговорити, да он ту равноправност и једнакост тражи и хоће у свему и за оне, с којима ми не би никада могли пристати да будемо једнаки и у свему равноправни, н. пр. у погледу прелаза из Хришћанства у нехришћанство, у ногледу склапања брака и т. д. Ако је др. Шумаиовић и таку једнакост и равноправност своме начелу и „начелном становишту друштва и државе" и „првим захтевима грађанске заједнице и грађанске крепости" вољан био и ^ислио на жртву принети — онда, без икаквог устезања, одлучно и отворено велимо, да ми као ХрижКани на таку једнакост, која потире само Хришћанство, нристати не можемо са свога хргиаЛанскога сшановигиша. Одлучно ћемо увек бити против такве једнакости, као што ћемо одлучно и искрено стајати на становишту тшиуне равноиравности измејју иостојеЛих законом иризнатих хришћанСКИХ вероисиовести .