Српски сион

Г>р 8

(Ј тр . 123

не искључује никог него вели у оиће: „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у дарство Божје." Без „рођења водом и Духом", без св. кршгења нема снасења ннком, па, да како, ни детету. Но назарени држећи се свога упорства и тврдоглавства, само да би своје учење одбранили и одржали, довијају се свакако, те се код горњег места, св. писма, код горњих речи Христових хватају за то, што у тим речима Христовпм нису деца изриком споменута, и то им је доста, па да дечје крштење одбаце. Јер веле, кад би и децу крстити ваљало, то би Христос изрично рекао; а како Христос деце сноменуо није, то их ни крстнти не треба. Назарени се овде хватају за то, шго у речима Христовим деца изрично сноменуга нису; но и баш да јесу — они би свакако, и онет остали нри своме, те би и оиет били нротив дечјег крштења. Да тако мислимо да то ве ровати смемо, даје нам основа и разлога то, што знамо, шта назарени чине онда, када се оно, што њима не годи, шго њима у рачун не нде, баш и изриком у св. писму спомиње и наводи. То смо већ видели скоро свуда, а оеобито онда, када је била реч о празницима и о часном крсту; но још ћемо боље то видети, још ћемо се јаче о томе уверити, кад будемо говорнли о св. тајни јелеосвећења. А на приговор назаренски, да се у речнма Христовим деца изрично не спомпњу н не нанаводе, приметићемо: 1.) Ако се у речнма Христовим изрично деца не спомињу; н ако се ту јасно и разговетно не налаже, да децу крстити треба; аш се у тим речима изрично ни то не каже, да децу крстити не треба, дакле се дечје крштење јасно и разговешо н не забрањује. Према томе ове би речи Христове говориле под.једнако, како за дечје крштење, тако и иротив истога. Међутим те речи Христове, кад се добро на око узму, говоре више, уираво једино зато, да и децу крстити треба. Речима својим : „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје" исказао је Христос једно правпло цркве своје, на име рекао је, да се чланови цркве Његове имају „наново роднти", да се имају „родити водом и Духом", друкчије: да се имају крстити. Сад: ако је то правнло имало свога изузетка; другим речима, ако је у цркви Христовој било и такових чланова, које крстити

није било нужно, или чак које крстпти било је и забрањено: онда је тај изузетак изрично навести требало, онда је те чланове псименце споменути ваљало. Јер се баш изузетци од иравила јасно оделити, изрично споменути имају; не наводе лн се, ие спомиљу ли се изузетцн, знак је онда то, да их и нема, и тада важн нравило за све без разлике. Или је зар некрштење — нравило, а кршгење — изузетак?! Да су пак речп Христове нравило без изузетка. те да се и на децу односе, о томе нас уверавају н даље речи Христове: „Шго је рођено од тела тело је; а што је од Духа, дјх је." (Јов. 3., 6 ) Како је дете „тело" јер је „од тела рођено"; и како само „дух", којн је „од Духа рођен" може ,.ући у царство Божје": то је јасно, да би и детиње „тело" требало обући „у дух", да би могло ,.ућн у царслво Божје"; ради снасења нужно је, дакле, да се и дете „наново роди", да се „роди водом п Духом", да се крсти. 2.) Да се деца баш н онда, када се изрично не сномињу, нодразумевају, оцносно да су и она ту. — Оспм горњег ево новог доказа. Кад је Христос учинно чудо, те са „нет хлебова" нахранио „око пет хиљада људи", међу онима, који су јелп. беху н деца; па и аг.о су деца ту била, ипак се нису бројала, иа ни спомињала. Сва четири јеванђелнста наводе п оиису.ју чудо то, на од њих четворице само јеванђелисг Матеј сномиње, да „оних, што су јели, беше људи око нет хиљада, осим жена н деце" (14., 21.); а остала три јеванђелнста веле само, да је Хрнсгос нахранио „око иет хиљада л.уди", а о „женама и деци" ништа нп не сиомињу. (Мар. 6 , 44. — Лука 9 , 14. Јов. 6., 10 ); и кад би ми судили на основу казивања само ова тои јеванђелиста, ми би могли мислити иа и тврдити, да међу онпма, који су јели, „жена" а особито „деце" нп би.ЧО није. (Настаннће се.) Васпитно управљање Божје над људима. Од дра Штекла превоо Милан Поповић у Рсл.ену. И ако људско васпигање мора нрестати, чим иређе младост у доба зрелости, ипак васиитно унрављање Божје не нреетаје. Ово мора човјека нратити кроз цно живот, ако је човјек рад да дође најзад до цнља свог одређења. Човјек у одношају к Богу јест и остаје дјете-