Српски сион

СТР. 124.

„СР1ШКИ СИОН. а

том, докле год овдје живи, свагда остаје дјететом, које треба да се васнитава за вјечни живот. Основна идеја цијелог хршпћанства у том се састоји, што је човјек искуиљењем Христовим иостао дјететом Божјим, — д.јететом у потиуном и строгом смислу те ријечи, дјететом, кога отац очински љуби, и у тој га љубави води до оне зрелости, која га у вјечној слави небеској очекује. Дакле људско васиитање може и мора нрестати, ако је оно развитак човјечји довело до доба зрелости; нанротив божанско васнитање нигда не ирестаје, док човјек не уђе кроз тамна врата смрги у његову велдчанственост. Човјеку је потребно васпитно уирављање Божје дијелог свога жпвота. Ако се човјек у добу зрелости одрече Божанског унрављања, и сам на се ослонн, земља му се испод ногу измиче и он неизб.јежно нада у бездан, који проиасти води. Као што дијете, не поуздавајући се у своју сопствену снагу, тражи руку очеву и мајчину, да се за њу ирихвати, да се на тај начин не снотакне и не пане, тако се мора и човјек кроз цио свој живот држати за руку Оца Небеског, да не скрене с правог пута, и да се не отисне у дубине пропасти. Сам Бог не ускраћује свог уцрављања човјеку, докле он овдје живи, само човјек треба да иде за тијем, да не нзбјегне оно васпитно управљање Божје, већ да шта више свагда под његовом влашћу ходи 0, како је утјешна и узвишена та мисао за човјека! Он знаде, д; он у овом многопокретном животу, који је онкољен хиљадама оиасности, не стоји усамљен, већ га виша небеска рука за руку води да му се тиме „не спотакне нога о камен", само ако он сам те руке не одбије. Помишља ли човјек на своје млађане дане, у којим га је љубазна очпнска и мајчина рука водила и штитила, и сравни ли с тијем тешке бриге његовог садашњег живота и самоћу, у којој се он налази, тада се више иута породи у његовом срцу тужна тежња за оним безбрижним, ли епим временом. Дела, бацимо само један ноглед горе, на ћемо се утјешпти; само иомислимо на то, да и ако је чов.јечје васпитно управљање престало, да инак над њим свагда лебди васиитно управљање Божје, и да га Бог неће, ако се он за њег држи, наиустити, исто тако као год што добар отац и њежна мајка својег дјетета не напушта.

Бр. 8

Хришћанство нам је дало у тој истини благо небеско, чија се вриједност за земаљски живот не може процијенити. Антихришћански иравац нашег доба неће ама баш ништа да чује о тој хришћанској нстинп. Човјек не треба ни према Богу да буде внше дијете; треба да се сасвпм ослања на своју мудросг и снагу; треба да му је испод достојанства да стоји под Божанским управљањем; нема дакле Божјег управљања. Али шта је пошљедица таког гледишта на живот. Пошљедица је та да он у оном случају, кад безбожног чов.јека остави на цједилу његова лична мудрост и снага, нема више никаквог наравственог ослонца, за који би се могао ухватити ; и због тога без спаса нада у чељустн немилог очајања. Најиошље тада вшпе нема никаквог другог средства, да избјегне несносни живот, већ самоубијство. Није ни чудо, што атеистичне присталице „нанретка" наших дана бране самоубијство и оправдавају га. Они се не знају ни на који други начин спасти од човјечје несреће, већ тијем 6. Али васпитно унрављање Божје, иод којим се налази човјек цијелог свог живота не д.јелује само невидљиво указивањима милости Божје, већ се је Бог и за то побрпнуо, да се васиитна рука промисла и на видљив начин приближи човјеку. Он је основао видљиву цркву, да га она заступа и да у имс Његово духовно управља над човјеком на путу надприродног живота. Док дакле лице Божанског оца непосредно на видљив начин уцравља над цијелим животом човјечјим; дотле му се уједно на видљпв начин пружа мајчина рука, да га поведе ио стрмој и опасној стази спаса: — то јест рука свете матере цркве. Сретан ти је, Бого мој мили, онај човјек, који те мајчине руке не одбија од себе, већ чврсто се држећи за њу путује кроз овај живот! Он неће иромашити пошљедњи цпљ тог нутовања. Он ће на крају свог земаљског живота моћи с аиостолом изрећи : Подвигол1х доб ^ ншх подкиза ^слч, т*чнт ГКОНЧЛ^Х, В'к()8 С0К/1К>Д0^Х. Проч« оуко СОВЛНЈ ДЛ1ТСА л<н'к К'кнбцх пракдм. Али божанско васнитање не нротеже се само на л.удске личности, већ и на цио човјечји род. Људско друштво је велика Божја нородииа на земљи, која се сасгоји из чланова појединих народних пндивидуа. Над том великом Божј)м породицом влада сада Божански