Српски сион

.> 138.

„СР1КЈКИ (ЖОИ."

Кг- 9

Као што се види, овде су деца кажњена ва свој лични грех. Јер ако деца — још као малена — свога личнога греха иаати нису могла; или ако се маленој деди лични грех урачунати није могао: каква је овда смисла имало, да пророк Јелисије „нроклиње именом Господњим" малену децу ? И за што је онда Биг „клетву" пророкову чуо и саслушао, те д-*и,у казнио? А кад деца, још као малена, лична греха имати могу; кад, дакле, она своме спасењу ни.одити могу: за што да онда она своме спасењу не могу пгго доиринети, штогод учинити?! Биће, дакле, да се и деца исиод 12—13 година стара крстити могу и морају. И онда не стоји тврдња назарена, да се дете исиод 12 година живота никако крстити не може и не сме. У осталом пада у очи, те је чудновато и то, да сви назарени не мисле једнако о годинама, када се деца крстити могу: „ . . . назарени крштавају своју децу — како горе између 7 и 14 година. . ." („Назаренство" стр. 127.) Већ и то .је паметном човеку доста, па да види и да се увери, да су назарени на кривом путу да види и да се увери, да назарени бакћу и лутају но иомрчини говорећи и тврдећи један ово други оно. Него збиља: вредно би и занимљиво било чути и слушати сиор и расправу тих назарена разног мњења и уверења! Каквим би и чијим би аукторитетом ту поједине странке правдале п браниле своје учење?! ===== (Наотавиће се.) Васпитно управљање Божје над људима. Од дра Штекла иревео Милан Поповић у Рељеву. (Свршетак.) 7. У свјетлосги те идеје добијају све чињеиице и иојаве историјске своје потнуно расвјетљење, н постају нам потнуно разумљиве. Оне нам показују много средстава, којим се божанственн васпитач нослужао, да човјечји род што боље усаврпш у хришћанском духу. Велике катастрофе свјетске историје, за вријеме којих је на поједине народе казна наилазпла, док су се други народи уздигли и до госнодства долазили, јесу само божанске уредбе илн допуштања, да једне народе иреко других казни због њихова отпадања од васпитног управљања

Божјег, и да их тиме на боље путеве изведе. Елем, све у историји има свој циљ и свој разлог; ништа није голи случај; све је ушло у план божанственог васнитања, и најпошље увијек се клони спасу људског рода и народа, који се у њему налазе, ма да наш ограничени разум није кадар кад и кад у иојединости нрозријети у планове Божје. Како је пријатна према томе слика, коју нам под тијем становиштем свјетска историја пружа! Ове што би нам без обзира на васнитно унрављање Божје било сасвим непојмљиво и загонетно, то добија у свјетлости те идеје своје потпуно расвјетљење, и то такво расвјетљење, које и дух и срце на исти начин задовољава. 8. Али као год што васпитно управљање Божје, које над појединим људима влада, не дјелује само на невидљив начин, већ се и на видљив начин појављује у толико, у колико црква као божанска установа иосредује као заступница Божја у васпитању човјека за вјечни живот, тако је и с обзиром на васпитно уирављање васколиког човјечјег рода. Црква је велика васпитатељка човјечјег рода, јер у области видљивој као заступница Вожја у име Божје васпитава народе за хришћанску културу и наравственост, и тијем путем неирестано ходи. Као што је у старом завјегу био „закон" Пасбаушуос; всс Хргахбу, (Галаћ. 3, 24.) тако је у новом завјету хришћанска црква велики недагог за људски род, који је одређен да га усавршава. Па како је величанствено црква ријешила ту задаћу од почетка свог опстанка! Она хришћанске народе васпитава за културу и цивилизацију, и довела их је до оног степена, који није нити нехришћански нити незнабожачки народ достигао нити ће достигнути. Ужасне су биле битке, које је она имала да издржи са деспотизмом, који се култури противи; при сваком кораку, којије она учинила за наравственост народа, овај јој је насупрот стајао, да њену дјелатност уништи, и да чо вјечји род баци у дивљаштво; али она се није поколебала, она је све те борбе побједоносно извојевала, и отргла народе од смртних загрљаја оног деспотизма. Под њеним васпитним управљањем хришћанска је наравственост корачала напријед без задржавања и ниједна моћ нротивна култури није могла тог напретка зауставити. Црква неће ни у будућностп одустати од тог васнитног управљања човјечјег