Српски сион

„СРПСКИ СИОН к С тр. 137.

Гр 9

Чудновато! Дете од 12 —13 година старо хоће да зажели, да буде крштено, па може и да се удостоји, достојним св. крштења покаже: а овамо одрастан човек, не ће да зажели, што ире да се крсти; или ако и зажели, али не може да се покаже достојним св . крштења! 11а што захтевају назарени од онога, који се крстити жели? Какву спрему траже они од дотичнога? Колико је времена нужно, па да се неко за св. крштење спремити, да се св. крштења достојнкм показати може? Апостолима је и кра-тка поука била доста и довољна, па да после ње неког човека крстити могу; апостолима је доста и довољно бпло, да неко призна и исноведи, да верује, да је Христос — Божји Син, на да дотичнога крстиги смеју. Тако је ђакон Филип крстио Аранина после поуке у вери Христовој, коју је дао Арапину путујући неко време на коли са Арапином, а на изјаву Арапинову: „верујем, да је Исус Христос син Бож.ји." (види целу повесг: Дела 8., 26.— 39.); тако је св. ап. Павле крстио „Лидију и кућу њезину" и опет иосле обуке у вери Христовој, која је трајала једва који дан (Исто, 16 , 13.—15); тако је напослетку св. ап. Павле у једној ноћи из тамниде дошао у кућу тамничареву, поучио њега и његове у вери Христовој и све их крстио и још се пре зоре у тамнипу вратио. 27, — 40.) — међу тим нашим „вернима," нашим назаренима нису доста дани и седмице, кратки су им месеци и године а не ретко, кратак им је тако рећи — и читав век, да би се неко у вери Христовој колико је најнужније обучити и св. крштења удостојити се могао; с тога они лака срца, мирне душе гледају, како неко в некрштен, а у жељи за крштењем умире! Па нису ли наши „верни", наши назарени и од самих св. апостола бољи Хришћани ?! Тако бар изгледа. Ни наша св. прав. црква није крштавала, иа ни данас не крштава никога онде и онда, где и кад кога ухвати ; него тек онда, када је дотичнога, колико је најнужније у вери Христовој поучила и тако за крштење сиремила. Али, ако ономе, кога она поучава и за крштење спрема, прети онасност смрти: тада св. ирав. црква прекида обуку и крсти га одмах, само ако дотични призна и исповеди, да веру/е, да је „Исус Христос — Син Божји." А св. правосл. црква чини то тако с тога, што тако

чинити, свакако м.)же, и сме. Јер ако се икад човеку вероваги можз, али на смрти највише. Ако човек и има у животу своме кадгод — ма и нривидне — нужде и иотребе, да се претвара, да крије истину; али на смрти те нужде ц нотребе баш никако бити не може. С тога н видимо, да на смрти људи нризнају и исноведају и највеће и најужасније грехове своје. Па кад неко гледајући смрти у очи призна и исповеди, да верује, да је „Исус Христос Син Божд!," баш као што Је оно разбо.јник на, крсту признао и исповедио, да је Христос „Госиод" — зар да се таковоме човеку веровати не може, зар да се таковоме човеку крштење дати не сме? И кад то знамо, онда нитамо: где је више нежности, милости и топле материнске љубави: да ли у св. прав. цркви, у којој се нико са овога света без св. крштења не пушта? или у назаренској верској заједници где се и многи без св. крштења на онај свет отправља? На нослетку, није ли то у опште нешто чудновато и неиојмљиво, хтети и желити одре' дити тачну границу у животу човечјем, до које човек без св. крштења бити може односно мора, а од које се крстити мора, односно може. Не звони ли и одвише. чудновато, на и невероватно кад се рекне: дете од 12 година старо мора се, односно може се крстити; али дете ма и са месец-два дана, млађе не мора се крстити, управо не сме се крстити, јер се не може ноказати достојним св. крштења?! На тако уској граници, толи грдна нровалија! А не може ли се зар дете и испод 12 годпна старо у вери Христовој толико поучити, да зажели св. крштење; не може ли се зар и таково дете у животу и владању своме толико поправити, и на праву стазу упутити, те да буде св. крштења достојно?! А да баш и мала, дакле и иснод 12—13 година стара деца могу имати и свога личнога греха, за који одговарају и за који казну издржати могу и морају, о томе нам сведочн св. писмо Старог Завета. Један нут је пророк Јелисије ишао у Бетиљ: „П кад иђаше путем, изидоше мала деца из града и ругаху му се говорећи му: ходи, ћело ! ходи, ћело! А Јелисије обазре се и вндећи их, прокле их икеном Госнодњим. Тада изидоше две медведице из шуме, и растргоше четрдест и двоје деце." (II. Цар. 2., 23.-24 )