Српски сион

Стр. 132

„ОРПСКИ сион\

Бр. в.

потрли н уништили ирсимућство ово од Христа нам даровано, због безакоња наших изгубили смо и наду на вечна блага та, и небо нам се онет затворило. Шта ћемо сада да чинимо, ми бедни грешници, да ли да се због тога еасвим очајању иредамо ? Никако, богол>убазни Хригаћани, него пупи наде будимо, не клонимо духом. Ма да су нам — крвљу Сика Божјега отворена врата небеска због многих злих и Богу иротивних дела наших, — опет затворена; то ииак имамо ми још средства и начина, да их поново отворимо. Наиме: признајмо да смо као грешници недостојни небеснога обиталишта, и са надом на ону поменуту крв Сина Божјега исноведимо пред Богом грсхе своје, па ће нам се небо опет отво рити. Јер признавање свога греха и истинито и смирено исповедање истога пред Богом. јесте носле заслуга Христових — пајбољи кљј ч , који нам небо и свс ризнице милосрђа Божјсга отвара. Ово је најбољи и најнужнији кључ за душевну корист свију оних, који се у иосне дане ове за исиовед и нричешће — по најглавнијој дужности својој Хрип.ћанској — снремају. Ходите дакле сви, који искрену и срдачну жељу имате, да од грешника нраведницима ностанете, и као Натанаил отворсио небо угледате; ходите, велим, и пажљиво реч ову послушајте. Најпре поелушајте о томе: какво признавање греха јесте кл.уч који нам небо отвара. Јер призиавање греха код људи различито бива. Једно је признавање греха код човека очајно, као што је то било, на пример, код Јуде издајника, који дошавши пред скун архијереја и стараца овако је говорио: „Сагреншх што издадох крв ираву" (Мат. 27. 4); а но томе бацивши пред њих сребренике — цену крви Христове отишао је, те сам себи живот одузео. Но такво га призиавања греха Бог не треба од нас. Друго је пак признавање греха код човека иросто, то јест, без икаквога расуђивања. То бива код таквих људи, који долазећи духовном оцу своме — свештенику — ништа друго до ли само једне речи изговарају, те веле: ја сам то и то учинио. При томе пак не осећају они у срцу своме никаквога срдачнога кајања због грехова својих, нити расуђују о томс какво су нресвето и божанствено лице грешним делом својим увредили; нити иак о томе, мисле, какву су казну за то од Бога заслужили. Но шта је од свега најгоре, при тој иовршној исповеди својој и не разбирају они о томе, зашто им Бог

отпушта грехе, те заслугс Сина Божјега и не узимају у обзир, шта вишс, једва шта о томе и знају. Па да ли од такве исповеди може користи бити ? Да ли је такво нризнавање греха средство п начин, којим ми и опроштај од милостивога Бога задобити можемо ? По томе, дакле, право и истинито признава ње греха које Бог и захтева од свакога грешника јесте оно, кад грешник подстакнут тајним неким надахнућем благодати Божје; као да се из сна некога буди; и ироникнувши у душсвно му стање номоћу унутрашњег ока савести своје нризнаје — да је он зла дела чинио, те ио томе да је грешан. А зашто ? Зато, што је дужноет евоју према Богу заборавио и занемарно, те тиме и свети закон Његов прсступио; што је окаљао чисту одећу даровану му у крштењу благодати Божје, што је разгневио тако милосрднога Оца свога, који га издржава н брине се о њему, што је ражалостио Саздатеља свога, Који га је из небића у биће привео. Нанослетку иризнајс и то, да је за тако силна грепша дела евоја сасвим правично заслужио, да од Пога вечном страдању и муци подвржен буде. И све то увидевши не сгоји више грешник на путу безакоња својих, но управл.а ход свој к цркви својој, а ум и мисао своју унравља на Голготу, те се тако свим срцем и душом обраћа — на гори тој безакоња људска — раснетому Сину Божјем. и ирипадајући једносушному Оцу Његовом из дубинс своје душе к небу вапије: Оче мој небески! Сагрешио сам на небу и пред Тобом, ногазио сам милост, огорчио благост Твоју, лостао сам мрзак и анђелима н људима; те знам, да немам никаквих заслуга душевних, којима би онроштај од грехова својих задобио, нити пак имам чиме за толика зла дела моја оправдати се и Величанству Твоме удовољити; лишен еам дакле сваке номоћи и нред Тобом се оправдати не могу. Но Ти сам всеблаги Творче, видећи јад и беду нас грешних, ностарао си се за средство и иачин, којим ћемо ми душе наше од грехова очистити. Ти си нам нослао јединороднога Сина Твога, да сваки који верује у Њега не погине, него да живот вечни задобије. И ја верујем да је Он заиста Снаеитељ света од Тебе кроз пророке нам обећани; верујем да су оне: ране, ексери, крст и смрт, коју је Он претрпео, претрнео једино за то, да удовољи нравди Твојој за спасење грешника, од којих сам први ја. Молим Ти се дакле, прими ову — за мене гре-