Српски сион

Б р . 9

„СРПСКИ сион. ц

Стр. 131.

бигн свагда задовољења, да је Бог свагда готов пружити нам руку помоћи и извести нас из заблуде на пут правде п спасења. ако то само жели наше срце. Трудан је иодвиг глади и жеђи духовне, но велика је и награда, коју обећава Христос гладнима и жеднима правде. Ти Ле се наси тиши — говори Он. Ко тражи оправдања кроз веру у Исуса Христа, тај ће осећати насићење, добиће задовољење духовно.ј потреби у правди и оправдању иред Богом. Ио обичају јело и ниће задовољавају телесне потребе; гладни и жедни наситивши се престају осећати глад и жеђ. Тако исто п човек када <а искреном же.Т)Ом нрима веру у Христа, када ту веру хр«ни спасоносним тајнама и ревним испуњавањем заиоведи Христових, тада добија право задовољење својој духовној ]'лади и жеђи, оиравдава са вером у Христа, унокојава се у нади на Њега и благодаћу св. Духа крепи се у извршењу заповеди Божјих. Оправдавши се дакле вером , учи аиостол, имамо мир с Богом кроз Господа нашег Лсуса Хрисша. (Рим. V 1.) Кроз веру у Христа ми се тако рећи облачимо у заслуге Његове и наша се грешна голотиња, покрива њима, да се ми спокојно обраћамо к Богу с нашим молитвама и прозбама. Јер који се год у Хрисша крстисше, у Хрисша се обукосше — говори св апостол Павле. (Гал. III. 27 ) Св. Јован Богослов иише: љубазпи, ако пам срце паше не зазре, слободу имамо пред Богом и штогод заишшемо, иримиИемо од Њега, јер заиоведи Његове држим и чипимо тшо је Јвему угодно. (I. Јов. III. 21 22). Храна и пиће телесно, као стварп пропадљиве, на кратко време само утоле глад и жеђ и само на мало подуже време окреиљују наше телесне силе. Но Исус Христос — вечити је застунник наш, правда је Његова печна правда. Према томе вера у Њега оправдава верне на свагда, на сву вечност, ако смо ми само тврди и непроменљиви у вери. Утишавајући и насићујућп душу веру.јућих у овом животу, вера у Христа Спаситеља води их вечним радостима у становима небеским. Само тамо ће с.е у блаженој души испунити извршење сваке правде кроз насладу са оним слафаним пзвором пр;вде, кога је она тако усрдно желнла, тако ревно тражила, тако дуго чекала, и с којим ће се напослетку вечно сјединити. Тако је веровао и тако се надао Псалмоневац

говорећи: нлскирбсА. кнегда мкнтилшга глак"к ткож. (Пс. XVI. 15.) II тако: благо гладнима и жеднима правде , Јср Ие се наситиши. Велика .је заповед ова, високо се блаженство у њој благовештава. Ко нзвршује зановед ову, тај добија духовну храну, која је неопходна за живот душе. У Христу, у вери у Њега, у извршењу Његовог оожанственог учења, у користењу благодатним даровима св. Духа налазимо ми ту храну духовну. п\\\( кто жаждстк, — говори сам Христос — да прТидетх ко лнгк и пТбти. (Јов. А II. 37.) (Наставиће се.) Беседа у I. Недељу Чаенога Поета. „<У)сел к оузрнт« неко {укерсто" (Јов. Г. 51.) По руском израдио Милан Попадић. 1)с;1ики страх и иеисказани ужас обузимао је нас, православни Хришћани, ирошле сиропусне иедеље, када нам је св. црква наша о изгнању Адамовом казивала, а иаиме: како је Бог и.ега због непослушности изагнао из раја, те на вратима рајеким ноставио херувима са пламеним мачем, да — не само њему — иего и свему потомству његовом улазак у рај забрани. А еад чувши из данашњега св. Јеванђеља „о небу отвореиом", хтели би, да одбацимо тај страх. хтели би, да ову тугу ијад, који нас је због затворенога неба обузимао — у духовну радост и весеље претворимо. Но само нас још то у сумњу доводи, нгго се то гледање „отворенога неба" обећава: мужу искреном, Израиљћанину истинитом, Христова имена исповеднику најревноснијем — Натанаилу и њему сличнима. Но да ли ми грешни у томе обећању каквога удела имати можемо; те када се бедпа душа наша разлучи од те ча нашега, кад демонима отргнута буде од маловременога живота овога, када је нанусти ирах праха, те сама као бесмртна у иросторије небеске вечноети отиде; да ли ће се њој тада небесна врата отворити? То не знамо. Но довољно знамо, да је Христос Син Божји свима л.удима, па и нама крстом снојим — опет отворио врата ова, која су тако дуго времена ире Њега затворена била; то потиуно знамо, да смо и ми заслугама Христовима у наследство обиталишта небеснога при звани. Ах, тешко нама! Ми смо гресима својима