Српски сион

Стр. 134

грехе, па шта више, и небеснога живота их удостојава. Као што је то мало час казао о разбојнику оном; а о томе се још боље уверити можемо из оне приче јеванђеоске п О блудноме сину", у којој је оличено то: како Бог нокајаиог и од греха оживела грешника у своја отачаска недра прима и усиновљава. Сада сами размислимо, богољубазни Хришћанп, је ли тешко то грешнику учинити? Је ли тешко отворити уста своја нред свеиггеником својим, а пред свезнајућим Богом исповедити, да такве и такве грехе имамо ? Но грешник сасвим противно томе поступа. Он — не само да неће да нризна грехе своје — не.о не трпи да му когод о ноправљашу њсговом н говори. Због тога је Клит од Алекеандра убијен, а Прексаепнсов син од Камбизена стрељан био. Због тога је св. Јован од Ирода у тамници поеечен био, због тога су и данас проноведници од многих људи мржњи и нрезпрашу изложенп. Заиста се дивнти морамо, што је јавно изобличавање греха и престуца нашега, које изобличавање тако добру сврху има — нама тако несносно. Још се и томе дивнти морамо, што је и сама обична и од цркке установљена псповед, која се једино међу нама н свештеником свршава тако некима тешка, да на исту као на неко мучење иду; те отуда и бива, да се једни од нас кроз целу годину, други кроз две, а неки пак за време целога живота свога ии једанпут не исповедају шгги причешКују. Чудиовато је то заиста, вели Тертулијан: Ластавица уме да пзвида ослепљене птичиКе гнезда свога, јелен стрелом погођен, одмах чим би гвожђе из ране н.егове изишло, зна се сам лечити; а грешник, као разумно створењо Божје аа обновљење душевнога здравља свога не зна да нађе средства и мелема. или зна, али га не ће да тражи, и у корист душевнога здравља свога употребл.ује! Шта ти то чиниш грешниче? Стидиш ли се ти твога нред Богом покајања кроз духовнога оца твога свештеника, као сведока пстога покајања? Но не стиди се — он сам није анђео, пего је човек, који је таквим истим гресима као п ти иодложан. Или се ти бојиш њега? Но не бој се; —- он нема мача у рукама својима, него пма у устима својима ове речи: „Пранггам ти, п разрешавам те од свију грехова твојих." Или ти. на послетку, не знаш, какво дејство ироизводи у нама тајинетво ово? Сам је Христос аиостодима својима — а иослс њих п ирејемни-

В р. 6

цима звања њиховога — дао ову власт: „Којнма опростите грехе, оиростаће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јсв. Јов. 20. 23.) И по томе је дужан сваки тврдо веровати, да када свештеник на земљи отвара уста своја, отвара их и Бог на небесима; када он говори овде : „праштам ти" — то и сам Бог исто тако говори — тамо на небу — са престола свога. Но многи од нас још и за то не !-.е да испо ведају грехе своје, што се не надају, да ће због огромннх, великих и тешких грехова својих н моћи од Бога опроштај задобити. Свакога таквог св. Августин ово нита: јо шта си ти учинио? Је си ли ти учинио тако неизмерно тешки п страшни грех, да се ужасаваш када о томе и номислиш? Да ниси ти и самога Христа убио? Но ма да од овога дела нема горега, ио томе што и од Христа ништа нема бољега; — то ипак и грех тај опроштен би ти био, као што су и Јудеји који су Фактично Христа расиелп, када се после у Њега поверовали — опроштење задобили. Но оставимо мп то сада на страпу те разгледајмо: како многи од нас данас нсповеди при ступа, да ли из чистога убеђења хришћанскога или само из некога обичаја? Да ли ми кроз духовника свога иекрено нред Богом кривице своје иризнајемо, иризнајемо ли их онако, како нам то савест наша казује ? Не. Ми често сакривамо величину грехова својих, умаљујемо зла дела своја, и са сваке страпе тражимо изговора за оправдање евоје. Тако многи данас ири исповеди својој овико говори: Ја не бих то учинио, да ме такве и такве побуде па то нодстакле ниеу; ја не бих украо, да ме на то беда и крајња невоља нагнала није, не бих отимао и неправедап био, да имам на чему живети; не бих раскошпо живео, да то положај и доетојанство моје не захтева. Па је ли то исновед наша? Зар ми тако себе изобличавамо нрсд Оним, који и без пас зна све за нас? Заиста, то није исповед, исго само празне речи и обманаједна. Доиста, веруј, душо грешна, да од такве исповеди никакве користи имати нећеш, него ћеш још већу осуду задобити. По томе, дакле, нобожна браћо моја, ако хо ћемо да получимо од Бога оироштај грехова I својих, — то шта смо онда најпре чинити дужни? Дужпи смо најпре пажљиво испитати савсст своју и срдачно признати каква су зла дела мучнла душу нашу. Када то прпзнамо, дужни смо

„СТПСКИ СИОН."