Српски сион

I.. 9

„0Р11СКИ ОИОН."

(Ј тр. 13л.

тога часа, без оклевања иристуиити најузвишенијсм лекару душа л.удских — Богу, и исказати искрено од какве душевне болести страдамо. Дужпи смо исповедити: каква смо и која смо зла дела ми чинили, те тиме неизреченој благостн 1)ожјој увреде нанели. Но та исповед наша треба да је санршена, а то је: без икаквога извиљавања нашсга или пак умаљавања кривице наше. Исионед наша треба да јсјасна, а то је: без икаквога затајиваља како смо и када смо зло дело које учпнили, и колико смо пуга ието понакљали. Она треба да је смирена, а то је: дужни смо сасвим себе осу1>ивати, сакрушаваги и плакати због грехова својих, те уједно признавати, да смо за исте пакао огњени заслужили, — а не да је исповед наша каквим јогунством или нрезирап.ем ближњега снога исиуњена. Напослетку дужни смо ми истинито се исноведати, то јест, са тим тврдим обећањем, да нећемо више у те грехе и преступе унадати. Но пајбоље, пгга ми у овој нрилици ваља да чинимо, јестс то, да се — просто речено — Сина Божјега држимо, те заслугама његовим да од Бога Оца онравдања иштемо, да се пресветом крвљу Његовом сви ми грешници очишћавамо. При томе ваља да верујемо онако, као што сам вам у беееди овој казао, јер бсз вере није ни могуће Богу угодитн. Забадава би когод и внше пуга грехе своје исноведао, а при томе не би вере имао, каква је била код иоменутога разбојника; — то се онда онравдања код Бога и спасења свога никада удостојити нс би могао. Но о овоме дужни ће бити настири и оци духовни пространије беееднтп људима, који им ради исповеди и оироштаја грехова својих од Вога — приступају, по оној заповеди Христовој: „Идите и нокажите сс све:птеницима а (Ј1ука 17. 14). Но ове беседе моје би.га јс цељ и сврха показати: како н на који начин и грешници — заједно са Натанаилом — могу угледати небо отворено, како се: праведним, светим и богоугодннм делима евојима нстога и удостојити могу. номоћу Б >га Оца, заслугама Сина Божјег са дејством Духа Снетога. Амин. 0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак). Главно је овде то, да и ако су деца у оном друштву, које је Христос наранио, била и од Христа благословљени лебац јела, ипак

се она нису бро.јала, иа чак ни спомињала; а што још више иада у очи то је, да се не само деца, него ни жене нису бројале, па ни спомињале. Бројали су се и спомињали, само л>уди, а — вероватно — н.нхове жене и њихова деца нису се бројала, а нарочито нису се сномињала за то, што се то већ по себи разуме, и разумети може и мора, да где су људи, ту су и љихове жене, ту и њихова деца бити морају. Рекосмо : „вероватно н.ихове жене и њихова деца"; јер шта је вероватније, шта ће бптп истинитпје: да лн то, да су жене са туђнм мужевима, односно деца са туђим роднтељима за Христом на тако далеки пут отишла, и тако дуго време остала; или то, да су жене са својпм мужевима, а нарочито да су деца са својим родите.Ђима, односно очевима за Христом пошла и ишла? 3.) Да је доиста тако, да се на име жене са својим мужевима, а нарочито да се деца са својим родитељима већ нодразумевала, и ако се изрично спомињала и наводила нису — с-ведочн то што су аностоли крштавали поједине људе, ноједине особе „са свима њиховима", са „целом кућом, са целим домом њиховим"; а то су — без сумње — биле њихове жене, иа и њихова д^ца. Тако је св ан. Иавле крстио „Лидију и кућу њезину", за тим „тамничара н све његове" (Дела 16., 15. и 33 ) и још „Стефанин дом". (I. Кор. 1., 6.) Назарени узимају, да су тим „кућама" у тим „домовима" били само одрасли чланови, међу којима — ако је и било деце — али су та деца, свакако некршгена естала. — Има их, који веле, да се под „кућом и домом" осим одраслих чланова могу разумети још и робови, односно слуге. (Биспинг у тумачењу свом на: Дела 16., 15) Но, свакако је теже, па и тешко наћи „кућу или дом - * са самим одраслим члановима, те је према томе, тешко веровати, да су у „кућама и домовима", ко.је је св. ап. Павле крстио, били само одрасли чланови. — А ако се под „кућом и домом" могу разумети и робови и слуге: алн се под тим именом деца разуметп морају. И данас, када говоримо о нечијој „кући и дому", односно о кућевном друштву, ми ту мислимо и разумемо не робове, односно слуге, већ нородицу његову: жену, децу, браћу. Нанослетку, да ли су и сви робови, слуге морали бити одрасли; или ако