Српски сион

Стс. 176.

„СРПОјШ СИОН."

\, г . 11

каже и сведочи, да „царство небеско" није, али може бити дечје; то значи, да деца не могу ући у „царство небеско" за то само, што су деца; али баш као цеца могу ире него други )ћи у „царсгво небеско". А да би деца могла ући „у царство иебеско" нужно им је нешто; то'пак није и не може бити ништа друго, до ли — „ново рођење, рођење водом и Духом" другим речима: св крштење. Дакле; немају право они назарени који веле, да деца ннсу грешна, а како ти назарени баш због тога децу не крштавају. што држе верују, да деца нису грешна; то је јасно и очевидно, да врло греше тиме, што децу не крштаваЈу; јер из лажног учења о „невиности" и безгрешности деце морала је потећи и криза наука о томе, да децу не греба крштавати; где је трошан темељ, ту ни зграда на том темељу подигнута, не може бити чврста. II.) Кад већ немају право, и кад је лажно учење оних назарена, који веле и тврде, да су деца невина и безгрешна; онда је већ само но себи Јасно, да имају ираво, и да је истиннто учење оних назарена, који са ирав. црквом верују и исповедају да су деца грешна, и то, да лмају н носе на себи нрародитељеки грех. Сад је само питање: ко има нраво, да ли св. наша прав. црква, која се стара, да малена деца баш ни са тим грехом са овог света не оду, те са малене деце и тај грех св. крштењем скида, водом крштења спира; или имају право ти назарени, каји прародитељски, Адамов грех, са малене деце крштењем не скидају, водом крштења не спирају? Ми смо већ чули нешто, како учи вероначеоник назаренски о грешности човечјој. Сад ћемо његову науку мало оиширније навести. — „Ми смо" — вели Фрелих" — „без своје личне кривице, као Адамова деца, умрли у Адаму, па што сами не скривисмо, то нам не ће Бог ни да ураћунава у нашу осуду; али нас не могаше ни удостојити блаженства у том греховном стању. Па шта дакле? — Ни блажен, ни проклет! Ту загонетку решава Христос. Стари одношај пада, а рађа се нови; Христова нокорност и жртва помирује човештво с Богом." Но с тиме он не ће-да каже, е су сви људи искупљени. Између Хрнсгове жртве и сиасења мора да дође вера — „вера или неверје узроци су сиасењу илп ироклетству". („Назвренетво" стр. 01.) —

Да се ово — што но реч — све ђутуре за готов новац нрими, да се у све речено иоверовати може — требало би затворити очи или разум, или можда и обо.је; јер кад човек очи отвори, па наведено мало пажљивије расмотри, ако човек о реченоме мало боље размисли. видиће и увериће се, да у реченом месту не иде све тако глатко, да у тим речима није све тако јасно, као што се то Фрелиху чинило; видиће и увериће се, да „загонетка" није решена. Фрелих вели, да „између Христове жртве и снасења мора да дође вера"; али је случајно заборавио да каже, шта бива и треба да буде у оном случају, када „између Христове жртве и спасења не може да дође вера? Да, требао је рећи, шта у том случају треба да буде; или бар, да нас увери, да такова случаја бити и не може. — Али не односи ли се закључак Фрелихов „ни блажен, ни проклет" уираво и једино на децу? Код одраслих тога нема и бити не може: код њих је или „вера - ', те по томе „блаженство," односно „спасење" или „неверје", те, дакле, „нроклетство". — Код деце не може ,.да дође вера између Христове жртве и спасења"; код њих нити је „вера" нити „неверје"; за њих се рећи може „ни блажен ни проклет": иа шта да буде са децом ? или боље, шта бива са децом? На то питање остао је Фрелих одговором дужан, дакле, загонетка није решена. А да загонетка доиста није решена, то признају и сведоче и сами овдашњи назарени. Овдашњим назаренпма, који признају, да су деца грешна. т. ј. да, се рађају у прародитељском, Адамовом греху; и који су упозорени на то, да „у град велики, свети Јерусалим, не ће ући ништа погано" (Откр. 21., 10. и 28.), да, дакле, у царство Божје не ће и не може ући никакав грех, т. ј. нико са грехом — буде постављено иитање: шта ће бити са оном децом, која умру без св. крштења,, која, дакле, оду са овога на онај свет са прародитељским, Адамовим грехом? Па шта одговоршне на питање то? Како решише овдашњи назарени ону „загонетку", К0 ЈУ Ј е требао још њихов вероначеоник, Самуило Фрелих, решити и одгоненути? Одговорише оно, што и њихов вероначелник; решише ,,загонетку" онако као и Самуило Фрелих, т. ј. не одговорише ништа, не