Српски сион

Број 11.

„СРПСКИ сион.

Стр. 175.

гоњен на то друпга каквим својим прохтевпма и жељама, а можда баш и страстима и гресима. На како је сам својом вољом — и ако туђим наговором — стару веру напустио и у нову какву веру прешао: то дотични и носи сам одговорност за своје одстуиништво, ту одговорност деле донекле с њиме они, који су га на то одступништво натоворили, а никако они, који су га у напуштену веру дететом увели. Но; док је — што се одговорности за одступништво тиче — за некога са свим све једно: а крстио се у доби детињства или у зрелијим годинама; дотле — погледом на смрт — није и не може бити са свим све једно: а крстио се дететом или човеком. Јер ако деге крштено и у веру родитељску уведено умре — умрло је у вери и са вером родитељском; али шта ће бити са оним дететом, које пре „година савршенства", те без св. крштења умре, те које је са овог света отишло без икакве вере, и без своје и без родитељске? — Шта на то назарени веле, о томе ћемо рећи коју ниже. Да би нзм учење св. наше прав. цркве бнло још јасније и разумније; и да дознамо, за што прав. црква и малену децу крштава морамо ноставити и одговорити на ово иитање: јесу ли мала, па и најмања деца грешна, или нису? У одговору на ово нитање не слажу се назарени; у томе се они деле на два табора. Једни — заједно са негдашњом им матером, црквом православном — веле, да су деца грешна; а други оиет тврде, да деца нису грешна. Но и једни и други слажу се у томе, да децу не треба, шта више да је децу немогуће, на је и забрањено крстити. Према томе треба видити и доказати, који назарени нраво имају, да ли они, који веле, да су деца грешна, или они, који тврде, да деца нису грешна; и односно треба да дознамо и да се уверимо, који назарени више греше, да ли они, који децу за то не крсте, што су без греха, или они који децу не крсте, и ако знају и верују, да су деца грешна. I.) Назарени. бар један део од њих, „за прародитељски грех не ће ни да знају," јер се, веле, човек рађа чист и невин, што је Христос приликом благосиљана деце рекао. Будући је рекао: „Оставите децу, и не забрањујте нм долазити к мени: јер је такових царство небеско." (Мат. XIX. 14 ) („0 назаренству" — „Глас Истине" 1887. стр. 356 )

Колико права имају ови назарени, кад тако говоре, ноказује и сам вероначелник њихов, Фрелих, који учи: „човек се рађа у греху, као у каквом злу окову — без своје кривице, он доноси зле илодове, јер је у злу окову"; и опет: „ми смо без своје личне кривице, као Адамова деца умрли у Адаму." („Назаренство" стр. 47. и 61.) Истина, мало је чудновато, да неки назарени не верују своме вероначелнику онда када их он учи и уверава, да се „човек" или боље да се деца рађа.ју у греху, као у каквом злу оком Ј ; али, ако баш ти назарени не ће и не могу да верују своме вероначелнпку, а они ће ваљда хтети веровати — св. писму. У св. писму, како старог, тако новог завета. јасно се говори о грешности човечјој л односно дечјој. Псалмопевац вели: „Гле, у безакоњу се родих, и у греху затрудње мати моја мном" (51., 5.); а то тако јесге и бити мора, што су грешни они, од којих се човек, односно дете рађа, за то други старозаветни праведник и нита: „Ко ће чисто извадити из нечиста?•' (Јов. 14., 4.) А у св. нисму новог завета опет читамо : „Кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уће у све људе, јер сви сагрешише." (Рим. 5., 12.), те по томе људи умиру за то, што греше, јер св. писмо и опет вели: „нлата је за грех смрт." (6., 23.) Па како је „смрт нлата за грех", то је онда оно детенце, које је једва неколико сати живело, својом „смрћу" примило „плату за грех"; а како таково дегенце свога личнога греха имало и имати могло није: то је онда јасно; да је то детенце само нрародитељски, Адамов грех на себи имати могло, и да је због тога „греха плату", т. ј. „смрт" примити морало. А све ово опет јасно доказује и сведочи, да не стоји оно, што неки назарени тврде, на име то, да се „човек рађа чист н невин", и нрема томе да је баш и најмање детенце грешно, и да има на себи нрародитељски грех. Могли би сад, да се и не обазиремо на то, што се тп назарени позивају на речи Хрисгове приликом благосиљања деце изречене: „Оставите децу и не забрањујте им долазити к мени: јер је такових царства небеско"; — ипак ћемо само упозорити на то, да Христос није рекао: њихово је, него је казао; „такових је царство небеско." А то је тек грдна разлика; јер то