Српски сион

С гр . 182.

-СР1ПЖИ СИОН. 1 '

говорити. Често треба о њему да се поучавамо и никада да нам то не досади. Помислимо ли пак још и то, да се при оваквим поукама нашим у храму, пошто су одмјерене само за краће вријеме, и не може у један или два пута казати све, што о преважном предмету као што је кајање треба да знамо, онда нам се неће учинити неоправданим, ако се не само овај пут, него и још који пут за вријеме часнога овог поста, при кајању задржимо и о њшу поучимо. Сјетимо се само пошљедњег нашег поучавања о томе предмету. II зар би смјели рећи, да смо се дотакли свега, што се кајања тиче? Не смијемо. Јер остало нам је још доста тога што ни споменули нијесмо, што нијесмо доспјели споменути, и акоје за кајање врло важно. Зато хајде данас, да у миру и доброј вољи допунимо досад стечено знање о кајању, молећи Бога, да нам Он благослови. Говорећи, љубазни, о томе у чему нам треба да прође чии кајања, ми смо у главном рекли, да при кајању треба да сазнамо, иризнамо и оплакујемо гријехе своје. Ако ћемо дакле да се кајемо, морамо то троје извршити. Иначе кајања нема. Ту нас ето сад зауставља свети апостол, казујући нам о њеком грјешнику, да не иађе кајања, и ако га је са сузама тразкио (Јевр. 12, 17). Ако је и плакао и у плачу кајања тражио, није га ипак нашао! Да кажемо одмах зашто се том грјешнику то догодило. Пли још боље ће бити, да замолимо одговор од искуснијег ког иужа. Нуди нам се ено „мудри тумач божанских истина", свети Јован Златоусти, који је за Пркву тумачио и протумачио тај 17. стих у 12. глави посланице св. апостола Павла Јеврејима. На питање: зашто' Псав — јер о њему је овдје ријеч —• не нађе покајања, и ако га је са сузама тражио, одговара св. Златоусти: „Зато што се није кајао на прави начин, — јер тада само и бива

покајања, — што се није кајао онако, како се кајати треба".* Тим ријечима даје нам свети Златоусти разумјети, да нема кајања, ако при њему није све онако, као што треба да је. Простије пак могли би рећи: ако је кајање ма у чему непотпупо, оно одмах није кајање. Када дакле кајање у свима својим саставним дијеловима мора бити потпуно и сваки поједини дио опет на прави начин и потпуно извршен, онда нам свакако не смије бити доста да знамо само о том, у чему нам чин кајања треба да прође, него се морамо потрудити да сазнамо и о том, како ћемо моћи сваки дио кајања за се и сва три заједно извршити онако као што треба. Почнимо са сазнањем гријеха. Ми смо рекли да ради тога морамо савјесно испитивати сав живот свој и испитиватп га потпуно. Казали смо како треба и да поступамо, кад ћемо у то испитивање да се упустимо. А сада да видимо, како треба да га извршимо. Сврха тога испитивања јесте да сазнамо све гријехе своје. Можемо ли ми пак сами и при најбољој савјесности то постићи? Могли би, када памћење наше не би било невјерно. Ко ће зиати гр-кхопаджТ-А своја сва (Псал. 18, 13), тако пита и онај, који нас је у кајању свакако надмашио, а који је сигурно имао добро памћење за гријехе своје, јер ено вели да зна безакоње своје и да је гријех његов пред њим свагда (Псал. 50, 5). Тако је Давид памтио свој гријех и пак ето сумња да има човјека, који би могао све гријехе своје знати. А шта ћемо рећи ми, који тако често хоћемо да заборавимо гријех свој, не само с тога што нам је памћење слабо, него и с тога што се на заборавност управо силимо, или се о гријеху уопће и не бринемо?! Ми ћемо дакле, и при најсавјесни* МЈЈгпе, Ра1го1. аигв. сош|Ле1. 8ег. §гаееа. Т ГХШ. ео1. 214.