Српски сион

Бг. 12.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 183.

јем самоиспитивању, тек -мањи или већи дио гријехова својих сазнати. Па шта? Да ли ћемо с том количином гријеха, којих смо се сјетили, свршити кајање, изнијети их на видик у признању и са сузама их оплакати ? Неће нам до душе ни то бити од штете, али се ипак тијем само не смијемо задовољити, јер ћемо тако остати у непотпуном кајању, ма да остале му дијелове и на најбољи' начин извршимо. Кајање пак, то већ знамо, ако је ма у чему непотпуно, није кајање. Тијем начином ето осујетиће нам невјерно наше памћење плодоносно кајање. Ни најискреније признање, ни најчистије сузе не могу нам помоћи, ако сазнање гријеха није било потпуно. Морамо дакле тражити начина, којим би се невјерном памћењу нашем могло помоћи, да сазнање наше буде потпуније, управо потпуно. И који је то начин? Да се сами не морамо довијати и тражити тај начин, најбоље ће бити, да запитамо праве покајнике, да нам они кажу начин тај. Они нам и казују, да се до потпуног сазнања гријеха долази само усрднол молитво.п Богу. Полазећи на испитивање живота својега, треба свесрдном молитвом да призовемо у помоћ Бога, иред који.п су сна безакоња наша (11сал. 89, 8), да нам Он наша оезакоња и непрапде иокаоке (Јов 13, 23; 34, 32). Тако се молио Давид, тако се молио Јов и многи други. Тако се ено моли и св. Јеврем Сирски. Топле ријечи његове молитве меће нам Црква у уста баш понајчешће у вријеме овога часнога поста. 6и Господи царгс, дар и лш з 4 >'кти /И оа прегр^кшжУА! Видите ли, како и он вјерује да је сазнање гријеха дар Вожји и чујете ли га како се моли да му Бог дар тај удијели? Молимо се и ми тако, да нам се кајање не осујети са непотпуног сазнања гријеха! У чину кајања споменули смо на другом мјесту иризнање гријеха, без којега кајање, као непотпуно, губи значење

кајања н остаје неплодно и онда, када би све остало било п на најбољи начин извршено. Да, љубазни, кајање без признања гријеха, или без исповијести, то јс бављење са гријесима само у мислима. А мисли не може сазнати онај, којиједобио право и власт, да прашта, или не прашта. С тога се морају гријеси признати, исповједити, сви до једнога. Треба то и ради тога, што пријатељ наш, којему ране своје на лијечење пружамо, мора те ране видјети, да их може испитати и лијека им наћи. Но ја мислим, да нам о том не треба више говорити. За нас је већ јасно да признање треба. Али као што сазнање, ако није потпуно, осујећује кајање, исто тако и признање, ако није као што треба да је, чини кајање неплодним. Важно је дакле за нас знати, на који начин треба признање извршити, Па када је важно то пптање, онда је и врнједно да га, уз помоћ Божју, п разгледамо и на њ одговоримо. Говорећи у пређашњој нашој поуци о признању гријеха, ми смо рекли даје то признање побједа над гордошћу нашом, самољубљем и таштином. Када су пак почупане и сатрте те клице гријеха, онда се признање гријеха мора вршити у страху (5 лица наших (Псал. 37, 3, 4), т скрушености и слгућености сриа (Плач Јерем. 1, 20), с.иирено, јер само слшрене ће Ро? спасти (Псал. 33, 19), а гтмд'кн е лнца (Дан. 9, 7), које је изазвало сазнање неваљалства у нама, треба дамујевјерни пратилац. Такво признање приличи кајању. Такво му мора бити лице. А томе мора одговарати и језгра му, која је опет у .иолитви. Како је при томе молитва потребна, о том нам није тешко увјерити се, ако само о њеким приликама размислимо. Признајући гријехе своје, признајемо ми своју нечистоту. Ми пак, који слго призвани на светост, а не на нечистоту (1. Солуњ. 4, 7), не смијемо бити нечисти.