Српски сион

С тр. 184.

Б р. 12.

А како ћсмо се очистити? Можемо ли сами? Пророк ено ие ће на то питање да нам одгокори, али нас пита: мооке ли Етиоиљангш промијенитн коо!су своју, или рис шаре своје (Јерем. 13, 27)? Мн ћемо рећи, не може. Тако ни ми не можемо сами очистити нрнило душе своје и шаренило срца сво.јега. А ко може ? Може онај, којему сегрјешникобраћа са молитвом: и'лши гсеззакошл ,нс>Еги>. и $ /иоегм' и>чистн (Псал. 50, 4)! Може Бог. Али му се морамо молити. Прианајући гријехе своје, ми признајемо да смо робови гријеха (Јов. 8, 34). А ко ће нас избавити ? Зар сами можемо, или може можда који од људи? 0, када би то могли, онда не би царски грјешник цвилио: Нолкјзи н<шх К ожј (гпаситм1о нлшх, нзкаки нм (Псал. 78, 9) и не би нас Спаситељ наш учио, да се обраћамо Оцу небеском молитвом: изкакн час ш лВкавдгш (Мат. 6, 13)! Он то може. Али му се морамо молити. Признајући гријехе своје, излазе они пред Вога као оитускба против нас. А ко ће нас оправдати ? Мооке ли човјек бити прав иред Боголг? Ако ће се ирети с Њил1, неће лгу л/оћи одговорити ни једне ријечи иа хиљаду (Јов 9, 2. 3)! Оправдања за нас дакле нема. Може бити само лшлости. А милост не можемо сами себи дати. Није си је могао дати ни цар грјешник. него и он капије: Но= лшлВи Коже (Пал. 50, 1)! Он хоће. Али га морамо молити. Да, љубазни, милост, помиловање, то је оироштај кривице и свију јој пошљедица. Опроштај такав може дати само Онај, који .иооке сваки гријех оиростити (Осија 14, 2), а уз то је лшлосрдан (Лука (3, 36), којему се грјешник ено обраћа са молитвом: прости лж по лшожбс гкВ лш лости твој а (Нејем. 13, 22)! На Њега нас упућује и Спаситељ наш учећи нас да Му се молимо: шстаки налгл долги нлша (Мат. 6, 12)! Он хоће. Али му се морамо молити.

Са таквим дакле молитвсним расположењем и са таквим молитвама мора бити наша исповијед спојена. II не само са таквима, него и са молитвама још и другима. Ако само помислимо, колико већ у споменутим молитвама молимо, то ћемо сигурно увидјети, да молимо врло много. Молимо ни више ни мање него да Бог, који ни од чега није разлучен ни временом ни простором, заборави наше гријехе (Исаија 64, 9). И гле неизмјерног милосрђа Божјег! Он нам обећава, да ће нам и то учинити, да ће нас услишати и лшлостив бити само ако се вратимо са иутева својих злочестих (II Паралип. 7, 14). Са исповијеђу дакле нашом мора бити спојена и чврста одлука, да се не ћемо више враћати на пут гријеха, пошто нам је безакоње мрско (Језек. 36, 31). 0, како је лијепа одлука и како је мило обећање: нећу вигие гријешити! А смијемо ли ми дати такво обећање? Ми, који знамо да ие чииилго добро које хоћелго, него ди извршујелго зло ћоје ни неће.ио (Римљ. 7, 19)! Слаба је воља наша. Али има лп кога да је може ојачати? Господ може. Т ек ако Господ упути стоие нагие на иут заиовиједн својих, тек тада можемо бити сигурни, да никакво безакоње неће налга овладати ( Псал. 118, 133)! Сами за се ми смо слаби. Зато и онда када обећавамо у исповиједи да ћемо се поправити, поред све искрености наше намјере и поред све одлучности наше воље, опет се морамо молити: ш ккедн насх ко иск$1шш( (Мат. 6, 13)! На тај ето начин треба да извршујемо признање. исповијед своју. И када смо признање гријеха својих тако извршили, нијесмо, као што знамо, још свршили све што за потпуно кајање треба. Али учинили смо оно што је учинити требало, да нам кајање не би ради непотпуне исповиједи остало непотпуно, па и неплодно. Треба још оилакивати гријехе своје. То смо већ у пређашњој поуци казали и потребу тога разјаснили.