Српски сион

вр. 12

„српски

сион."

отр. 185

Око је на човјеку најљепше. Суза у оку, то је оно што је најњежније, најдирљивије. 0, како нам она срце потреса, како га чини мекшим и како јој се ми радо и брзо одзивамо и пружамо руку, која се од нас са сузом у оку тражи! Суза у оку вриједи и код Бога много. Суза у оку, као одсудан доказ наше скрушеиости и окалости због гријеха и вруће наше океље да будемо помиловани, отвара нам небо и располаже Бога да ус.ппиа глас илача нашега (Исал. 6, 9), Зато је плакао Давид, зато је плакао Јеремија, зато плачу ски покајници. Али гле, ни плакати не можемо ми без помоћи Божје. Чули смо задњи пут покајника како се обраћа Богу: д-шдк -ии . лезм ттлм, дл пллчб Д101« ! И илакање даЕСле треба да бива уз пол1оћ Боокју. Сузе покајничке морају бити дар милости Божје, коју треба у Бога испросити. Иначе можемо слободно плакати и са сузама тражити покајања, не ћемо га наћи, као што нам и свети апостол каже. Ми ћемо плакати, али суза наша неће Бога дирнути. Има и таквих суза, које и у нас изазивљу одвратност, срџбу. То су сузе притворства, сузе злобе, сузе пакости, па и сузе грјешног очајања. Не дао нам Бог таквих суза. Оне ни Бога не умилостивљавају. Јест, љубазнц, плакао је сигурно и Каин, док се онако растуокио да му се и лице измијенило (I Мојс. 4, 5), али не нађе кајања. И Јуда није сигурно без суза кидисао на свој живот (Мат. 27, 3—6), али ни он не нађе кајања. Но кад сам већ ту двојиц}^ споменуо, вриједно је да истакнемо да св. писмо ни за једнога од њих не вели изрично, да су плакали. Ми можемо само изводити закључак, да су плакали. Али ако су и плакали, онда су сузе њихове биле сузе иакости код једнога и сузе оиајања код другога. Исто су тако биле и сузе Исавове сузе пакости и злобе. Зато не нађоше покајања.

Наш плач треба да је као оно Петров плач (Мат. 25, 75), као Давидов (Псал. 22, 4), као Јеремијин (Јерем. 9, 1), у иунол сазнању онога ради чега плачемо, без пркоса, а у иокорности суду Божјем. Згријешили смо, а сузе наше нека говоре Богу: готкорн тк1 нллга по ксел»8 (Суд. 10, 15)! Зато, љубазни, када и са сузама тражимо покајања, онда треба да смо и спремни иресуду онога који у име Божје напЈ грпјех расуђује вољно примити и иотпуно јој се покорити. Нрегледали смо ето кајање у свима му дијеловима и потражили разјашњења на питање како треба све да извршимо, ако смо ради да нам оно не остане непотпуно. Но још нијесмо све рекли. Јако би погријешили када би заборавили, да је право кајање везано још за њеке увјете, који се морају испунити. Који су пак то увјети, томе се можемо лако досјетити, ако само помислимо, шта ми у кајању тражимо. Ми путем кајања тражимо оироштај, милост. А оно што ми за се тражимо, то треба и другима да дајемо. Треба дакле да ирашта.ио и да оиростимо онима који су нама згријешили, да и нама Бог исто тако опрости (Мат. 6, 12), јер ако ми не праштамо људима што су они нама згријешили, неће ни Отац наш небесни опростити нама гријехе наше (Мат. 6, 15). Треба да чинимо милост, када милости иштемо, јер милостиви ће бити иомиловани (Мат. 5, 7). То се све иште за потпуно, за плодоносно кајање. Нема ли ма чега од свега тога, одмах постаје кајање непотпуно, а непотпуно кајање, није кајање. Истина је, љубазни, много је тога што се иште. Човјек мора да застрепи, када се нађе пред тако огромним послом. И са уздахои да рече: та дивно је кајати се, али је за човјека немогуће! Да, не треба да се варамо. Сви смо мн слаби. Под теретом тако тешкога посла као што је кајање, морао би нас сваки малаксати, Један прије, други по-