Српски сион

С тр . 239.

јединца својега, заиста ћу те благословити, и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата ненријател>а својих; и благословиће се у семену твоме сви народи на земљи, кад си послушао глас мој" (I. Лој. 22.. 16 —18.) и онет на другу Божју заиовед, у којој Бог вели народу Израпл,ском: „ . . . ја сам Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега н до четвртога кољена. (П. Мо.ј. 20., 5) — наза,рени одговорише: „тако је било у старом завету, али није тако у новом завету." — Али да је и у новом завету тако бпло и тако јесте сведоче речи Христове „књижевнидима и фарисејима" речене: „ .. .ево ја ћу к вама послати нророке и нремудре п књижевнике; и ви ћете једне побити и распети, а једне бити ио зборницама својима и гонити од града од града да дође на вас сва крв праведна, што је нроливена на земљи од крви Авеља ираведнога до крви Зарије, сина Барахијина којега убисте међу црквом и олтаром." (Мат. 23., 34—35.) За што да на „књижевнике н фарисеје" времена Христова „дође" чак „крв Авељева," кад они Авељеву крв иролили н пролити нису могли? Да.т>е: када Хрисга водише на распеће и када „за њим иђаше мнонггво народа и жена, које плакаху и нарнцаху за њим. А Исус обазревши се на њих рече: кћери Јерусалимске! не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом. Јер гле, иду дани, у које ће се рећи : благо нероткињама, и утробама које не родише, и сисама које не дојише." (Лука 23., 27—29.) Па за што су „кћери Јерусалимске" имале плакати не само „за собом," него „и за децом својом"? Не зар због греха., те због ироклетства, које осудом Христовом навукоше на њих и на децу њихову — њихови мужевп ? Не зар због зле судбе, која је о разорењу Јерусалима снашла и постпгла не само оне, који викаше: „коз/ии, коз/ин, распнн его", него и њихове жене и њихову дец}? — На послетку: кад је оно Пилат видео и уверио се, да судије никако неће да одустану од осуде Христове, те да ће Христа .Јудејима на распеће нредати морати, то Пилат, да би себе оправдао: „узе воду те уми руке пред народом говорећн: ја нисам крив у крвн овога ираведника: вн ћете видети. 11 одговарајући сав народ рече: крв његова на

нас и на, децу нашу." (Мат. 27.* 24 — 25.). Свакако је проливање крвп Христове грех; па, ето, тај грех примају и навлаче Јудеји не само на себе него и на децу своју. Вредно је рећи и навести, како се овдашњи назарени владаше и шта одговоршпе на навод последњих речи св. писма. Упозорени на то, да Јудеји иримају крв Христову не само на себе, него и на децу своју, назаренп одговорише: ,.е на има деце и од 60 година", чиме хтедоше рећи, да су Јудеји примили и примити могли крв Христову на себе и на своју одраслу, а не и малену децу. Тада им буде постављено друго питање. Познато је, да назарени тврде, да се дете може крстити само од 12 год., а испод 12 година — никако; да се, дакле, деци греси почам са 12 година урачунавају. Према томе буду упозорени, да је у гомили људи, која је викала Пилату „крв његова (Христова) на нас и на децу нашу" бити могао, па и бити морао к такав човек, који је — рецимо — имао двоје деце; једно од 16, а друго од 2 године дана старо; те онда буду заиитани: да ли је тај човек, тај отац крв Хрпстову примио односно грех павукао на обалкоје иене евоје, или само на једно ? На ово се назарени нађоше — што но реч „у небраном грожђу". те се згледнуше, не знајући, шта ће одговорити. Али им је одговорити ваљало. И већ „старешина", а с њим и други један од главнијих назарена, а који у осталом у св. иисму од „старешине" вештији и окретнији беше, као они, који реч водише, да нризнаду и исповеде, да је тај човек, тај отац примио крв Христову и навукао грех на обадвоје деце своје, дакле не само на. старије и одраслије, него и на оно мање и млађе, те по томе, да дете пати и патити може за грехе својих родитеља; —- кад али од један пута ђиии трећи, и опет један од главнијих назарена, а који .је дотле ћутећки мирно седео. па, дошав ближе „старешини" и оном другоме „брату", те им иовикну: „та људи не примајте то!" за тим стадоше увијати и извијати, разна места св. писма наводити и из њих свапгга изводити; али да су постављено нитање обишли, и да на њега позитивно одговорили нису —• то се разуме, јер то ,је њихов обичај; напослетку се сва тројица еложише, п изјавише, да дете не пати и иатити не може због греха својих родитеља. Но тек што се у томе сложише и то