Српски сион

С тр . 256.

„СРШЈКИ СИОН."

вр. 16

— Видиш, деда, ово јаје, то није јаје, то је сада српски барјак. каже мама, па хоће ли га од мене отети, као што су однели српски барјак с наше школе? — Хоће, шали се деда. — А што тебе не однесу, и ти си се, ето, обукао у српски барјак? — Ово је, ћерко, последњи барјак српски, који не сме нико да дира, рече и уздану деда. Деда . . је последњи официр српски из покојне ТПајкашке. Иза тога кратка дијалога устану сви, који беху при столу. Домаћин, свештеннк, очита прописану молитву и по том је отпочела и брзо свршена вечера. Иза благодарења старији су још остали при столу у разговору, а деца су се журила да нађу звонцад у која ће ујутру цри обнашању Христа звонити, да наместе свеће и кандила на прозору, које ће се тада упалити, и да иаправе лампијоне, што ће се на чирацима и рипидама носити. Лампијони морају сви у српским народним бојама бити, то је бар слободно, а лепо изгледа, кажу попове кћери црквењаку, који им у том послу помаже. — А што ти, Душане, не тражиш своје звонце, запитаће деда ђака из мале школе, унука свога, који није био устао од стола? — Е, ја ћу носити црквено звонце што у олтару стоји, одговори деди, пуно блаженства унуче. Веће среће за српско дете нема, но да се обуче у стихар, па да носи звонце црквено о Ускрсу. То је нривилегија попова и учитељева сина док иде у малу школу. И деда је попово дете, па му сад иаде на ум онај Ускрс, кад се је он облачно у стихар и носио црквено звонце. Давно је то било, веома давно. Чини му се, као да с једног краја на други гледа уз шуму, у којој су се нанизала силна дрва, једно за другим, па чак тамо иза шуме као у некој маглн види он очеву кућу и сеоску цркву и себе малога, где, сав срећан, маше тако јако звонцетом црквеним, да му се клатно све иреврће по њему. Мило му је то сећање. Воле он о томе да мисли, иа и да говори. Кад

год које унуче дорасте до црквена звонцета, деда му мора да приповеда како је онда било кад је он носио то звонце. Радознало дете, Душан, замоли свога деду, да му прича о томе добу, о томе Ускрсу, његову. — Немој досађивати деди, Душане, опомиње филозоф најмла^ега брата свога, деда је то већ заборавио! — Нисам заборавио, така се радост не заборавља, него манућу то овога пута, прштоведаћу, ти Душане, то сутра. Сада ми нада на ум други један Ускрс из живота мога. То беше ужасан но и леп, страшно леп Ускрс, и њега никад заборавити не могу. Сада навали и најстарији унук, да им деда прича о томе Ускрсу, а уз сина н мати пристаде. Деда је на то дигао главу, гледао је дуго у висину и ћутао је. Мењао се у том два триред у лицу. Очи му час тако љуто севаху, као да ће с њима све око себе да покоси, час се тако благо, мило, сијаху, као што мило гледа одојче, кад се иза сна слаткога пробуди, па види матер код колевке. Најпосле започе деда да приповеда: — Сутра је, децо, томе педесет година равно, о чему ћу да вам причам. На јучерашњи дан 1849. г. освануо је скоро свима Шајкашима црн велики петак. Тога дана освојили су тадањи непријатељи царски и српски од Срба велики римски шанац, који се од Тисе до Дунава, од Чуруга до Новога Сада пружа. Шанац тај делио је провинцијал од баталијона шајкашкога. Само једно место има изван тога шанца што припада ИТајкашкој. То је од Титела, где је војничка команда била, најдаље место, зато су га и назвали Надаљ. Ми смо морали испод јаче силе непресгано узмицати и зауставили смо се на висоравни тителској код Вилова. Непријатељ је узастопце за нама ишао. Куда скакавац и војска пре^е туда берићета нема. ЈБиве и виногради погажени су. Куће, штале и амбареви понљачкани, салаши н села ноп"л>ена, а народ, који се није зараиије спасао, потучен је или заробљен. Фурија гра^анека рата уншнтп-