Српски сион

В р . 10 „ОРПОКИ

колеља у навикама на иогатен рад и добар морал. Човештво је нозвано да се обнови мојим учењем у добрнм делима и правди. Ја сам нозвана да мачем речи н дела, искореним разврат н лидемерство где год се налази. Зар није јасно, да је моћ Вожја самном, с тога, што је у мене ишиниш поглед на религију. Прогестанти се ненрестано прениру с католицима о догматичком значењу дела у одношају спрам вере. Но и при сво} потпуној противносги богословских гледишта на овај предмет, ипак и једни и други стављају дело на чело своје религије. (Јауо што код латина дело служи за онравдањс, за искуиљење, те као сведочанство о благодати. Лутерани онет с друге стране, гле дају на дело, а у свези с делом и на саму религију, на име. с практичке стране гледишта. Код њих, као да се дело обраћа у сврху због које ностоји религија, постаје камен на ком се испитује религиозна и црквена истнна. Ето дакле тачке, на којој се више него и на једној другој разилази наша религиозна мисао с религиозном мишљу протестантизма. Нема сумље, да мало час изречено гледиште не саставља само догматичко становиште у лутеранској цркви, већ је њиме проникнуго све њезино учење. Нема спора, да је у њему врло важна практичка страна, за овдашњи живот, за овај свет^ те стога многи, па и међу нама, каткад су готови, да за образац н ицеал нашој цркви пруже иротесгантску цркву. Али Рус никад неће примити таково гледиште у дубину душе своје, која чисто нравославно верује. Побожност је за све корисна н но аиостолској речи; но то је само једно од ириродних својстава побожности. Рус зна, као и други, што знају, да живети треба ио вери , и осећа, како мало вери одговара његов живот. Али биће и сврху своје вере не гледа он у нрак тичном животу, већ у душевном спасењу, и љубављу црквене везе тражи да обгрли све — од праведника, који живи но про писима вере, до онога разбојника, који је без обзира на дела, помилован био у једном тренутку. Тај практички основ протестантизма нигде се тако јавно не изражава, као у

СИОН> С тр . 247.

цркви енглеској н у духу религиознога гледишта енглескога народа. Опо се и подудара с карактером народа, који је израђен у његовој нсторији — управља мнсао и рад увек нрактичким сврхама, сигурно постиже свије уснехе и у свему бира оне путеве и средсгва, која брже и сигурније воде успеху. Та природна тежња морала је себи нотрпжити моралне основе, израдити си моралиу теорију; и није чудно, што су морална начела нашла себи санкцију у извесном карактеру, који одговара религиозном гледишту. Нема снора, да религија освсКује морално начело рада, да учи како треба живети и радиги на земљи, да за хтева вредноћу, поштење и иравду. Свако мора одобрити ову поставку. Но с ове поставке практички поглед на религију управо прелази на иитање: шта }е, дакле, религија ономе, који живи у нераду, неиоштењу и лажи, разврату, те не уме да одржи себе? Такав је човек језичник, а не Хришћанин; само је оно Хришћанин. који живи но закону и у себи показује моћ хришћанскога закона. Суђење је, као што изгледа, логички иравилно. Но коме се неће у души нокренути нитање: а како ће у свету и у цркви бити митарима и блудницима, онима, који, по речи Христовој, често обиђу и црквене праведнике у царсгву Божјем? Разуме се, да би чудно било држати, да такав иоглед на релнгију саставља иозитивну Формулу црквенога веровања у Ен глеекој. Такова формула била би јавно одрицање Јеванђеоског учења. Алн је, на име, такав дух религиознога гледишта код најсавеснијих и најревноснијих нредставника т. з. „националне црквене установе", који бране и хвале енглеску цркву, као нрву тврђу државе — ћи1\уагк оГ 81а1е — и као основни израз националнога духа. У енглеској литератури, како духовној, тако и светској, то се гледиште изражава каткада у врло оштрим облицима, у таковим речима, пред којима застаје мисао рускога читаоца кдо у некој недоумнци, сличној страху. Има једно дело знатно но дубини и темељитости мисли, које је напнсао човек, који очевидно верује, који је дубоко и с