Српски сион

Б р . 16.

О тр . 249.

будалаштинама не иобеђене, већ самога иобедиоца. Најтеже је чнтати Фруда, знаменитог нсторичара енглеске реФормације и на^знаменитијега међу историчарима, представпика енглеских националних начела у цр кви и нолитици. Карлејљ је, у главном, иесник; но Фруд говори мирним тоном историчара, воле диалектику — и нема рђава дела, које не би он оправдао својом диалекгиком у корист омиљене идеје; пема лицемере, коју ои не би нреокренуо у истину, доказујући оиравданост реФорме и н.езиних главних ј.аденика. Он чврсто, Фапатички стоји, па осиовима англиканске пI авовере, п за главпи њен основ сматра — евест о друштвепој дужности, преданост државној идеји и закону — а немилостиво ирогања порок, престун, леност и све, што се изменом дужности пазива. Све је то дивно у делу човечјем; но како да се иостави таково нравило у основу и сврху религиозног гледишта ако се сетиш, да свакој од тих свећеиих речи — и дужности, н закону, и пороку и преступу свака странка сваки час даје друго значење, те што данас међу људима називају правдом и врлином, сутра казне као лаж и преступ. За милост, за саучешће не остаје места у Фрудовом веровању: како се може сагласити милост са негодовањем спрам оног, што се смагра као порок, преступ, нарушење закона? Наномињући страшне казне иод које су тада тако често подвргавани и невини као и кривцу строги судија човечјих дела овако говори о свом народу: „енглези — строг и суров народ — не зна за саучешће тамо, где нема законитог узрока , да допусти саучешће, напротив они су препуни свећеног и свечаног гњева нрема злу делу — осећај. који према стенену свога развића у души, челичи је и ствара гвозден карактер. Човек строгог морала нежан је само тада, када јога остаје места добру у сред зла, и добро се још са злим бори, али у нотнуном разврагу и злу, не може се ни замислити каково саучешће. Оио |е само тада могуће, када ми у свом срцу номешамо престуи с несреЛом." 1 Какво презирање мора да осећа автор спрам иравославнога Руса, код кога је у

души баш такова смеса, и који од искони назива ирестуиника несреЛним Како лични карактер, како карактер народа, тако и карактер сваке цркве, у свези са народом, који ју је усворш, има и своја достојанства и своје недосгатке. Достојанства нротесгантства довољно су ноказана у историји германског и англосаског нлемена. Пуритански дух нодигао је данашњу Вританију. Протестантско начело довело је Немачку до силе, дисциплине и јодинства Но на обратној му страни, таковп су недостатци, такове тежње религиозне само^вести, које не можемо ни из далека одобрити. Протестантство — као и свака духовна сила — склоно је наду баш у оном, у чему држи своје главне духовие основе. Тежећи за апсолутном правдом, за очишћењем вере, за остварењем вера у животу, — оно је одвећ склоно да новерује у властиту правду и ца се занесе за гордим клањањем својој правди и истини; те да презире туђу веру, коју изједначуџ с неиравдом и неисшином. Отуд је с једне стране онасност, да се надне у лицемеру и Фарисејску гордост. И заиста, много се гласова чује баш и у иротестантскога света, који горко признају, да је лнцемера љута рана строгога лутеранства. С друге стране, почевши с проповеђу о трпељивости, о слободи мисли и вере, протестанство у даљем свом развитку показало је склоност Фанатизму особите врсте — Фанатизму гордога разума и само уверење праведности пред свим осталим облицима веровања. Строго протестанство презире веру, која му се чини да није очишћена, да није духовна, да је пуна сујевере и снољашње обредности, те према свему што је он сам одбацно, као ронске везе, као дечју одежду, као својство незнања. Створивши само себи кодекс веровања и обреда, оно сматра своје исиоведање, за исиоведање избраних, иросвеИент; и разумних , те је готово, да све, који се држе старе цркве назове људпма ниже врсте, који не уму да се узвисе до правога разумевања. Можда се ово презирање других вера и несвесно изражава у иротестанству, али иноверци га инак врло добро осећају. Никаква релнгија није потпуно