Српски сион

Бр. 16.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 251.

зио у храм Јерусалимски. Стога су и првашњи Хришћани, не задовољавајући се једино домаћом молитвом, скоро сваки дан бивали на побожним састанцима у дркви. Стога су и сами наши стари, оци наши и дедови, онако ревносно одлазили на света богослужења. Па стога су дакле наши стари и дизали онако величанствене храмове Господу Богу Саваоту, да је нама, далеким иотомцима њиховима, мило већ и само сећање па њихову иожртвовавост у томе ногледу! М најмање Српче знаде, како ли је дивно бранио родитеља свога Светител>у Саво код бијеле цркве Грачанице, а на збору господе ришћанске, да му бабо није расковао благо на наџаке, ни на буздоване, ни на сабље, ни на бојна коиља. ни добријем коњ'ма, на ратове; већ је бабо потрошио благо (седам кула гроша и дуката!) на три славна српска манастира: иадужбине себи и својима, вјечне куће на ономе св'јету, да се њима поје литурђије. оног св'јета кано и овога! Та, да не нижем овде и то, каква ли је милина Србину слушати, како ли дивно ређа царе Лазо у несми о зидању Раванице: „ЛЈтого^ било и цара и краља сваки себи задужбину гради", па како оно зет му, Милош Обилмћу, на векове витез дични, с поносом и насладом прича о леноти срнских манастира господи латинској, када му се она хвасташе и хвалисаше са својом црквом Димитријом — сномињем само то, како се, оно, и само Туре, Пуприлијћ везире, чудило и дивило богаштипи и сјају српских манастира, када је, једном згодом, нричао паши Омер Ћехајићу у Стамболу г аду бијеломе, чудан ли је шићар уходио, покрај мора, баш у Гори Светој : видио сам цркву Вилиндара. а каква је, милу Богу хвала! покривена ћемером од злата, иоткићена срмом и бисером, поднизана златом трепетЛ )Иком, а по њој су диреци од злата, све од злата крсти и иконе!!.. Али је утешно за нас још и то, што

нравославни Србин и данашњим даном тако радо и тако пожртвовно диже дивне храмове Господу Богу своме, као што су толики иаши славни манастири но Срему, Бачкој и Банату. и толике наше угледне цркве но селима и засеоцима нашима, и као што међу њима и овај наш свети храм не заузима носледње место! Ај'те дакле, мили верни, ноказујмо се и досгојнима таких својих дичних и побожних нредака, већ и тиме, пгго ћемо и вољпо и ревносно и долазити у овај свети храм, што су нам га они тако драговољно сазидали! Та овде се и тако свима дели хлебац духовни (Мат. 4, 4); овде се слушају речи, које су дух и живот (Јован, 6, 63); овде се по преимућству отвара ум, да се може разумети Писмо (Лука, 24, 45). Овде је и тако, тихо иристаниште за свакога у хучној бури овога горкога живота земаљскога, овде струји чудотворна бања свима болетицама душевним; овде је мирисна градина, у којој цвате мир душевни, спокојство и чистота савести ! Ил није ли зар живот човечји на земљи скоро за свакога пун беде и невоље и свакојаких искушења? „Кад легнем, говорим, кад ћу устати и кад ће проћи ноћ, и сит се напреврћем до сванућа", говораше старозаветни праведпик Јов у земљи Узу (Јов. 7, 4); „године мога хаџилука на земљи сто су и три — оне бејаху .пуне јада и чемера," рекао је и сам праотац Јаков Мисирскоме цару Фараону, када га је овај занитао једном за здравље јуначко (I. Мојс. 47, 7—9). Глад и жеђ, туга и плач, искушења и гоњења, беснрекидна борба душевна у незадовољству са садашњошћу и у зебњи за пеизвесном будућношћу — ето удела човекова на земљици црној! ето ти горке долине, стазе трновне, којом мора да греде човек, од колевке дечјих сањарија, на све до носледњега роцца на ностељи самртничкој ! Ко ће ту да те утеши да ти иружи руку номоћницу? Ко ће ти олакшати уздисаје очајања и ко ли ће ти убрисати сузе жалоснице? Хоћеш ли тражити утехе у свету? хоћеш ли наћи помоћи у људи?.. А шта, ако ти је брат и ископао око, или ако ти је баш свет и нодметнуо камен