Српски сион

Б р . 17.

В СРПСКИ

СИОН."

С тр . 271.

њихове. Не треба дакле остављати своју децу да су изложена зломе утицају сатане до онога доба, када она сама буду у стању изабрати себи религију по својим наклоностима и следећи зломе унливу страсти, Кад би се тако поетупало, значило би очито, да код родитеља нема вере у истину религије, коју исповедају." („Учење" В Гете-а у Парентином преводу стр. 66 — 67.) * Тако стојимо са дечјим крштењем држећи се просто и искључиво св. иисма; а сад да видимо, шта о дечјем крштењу каже св. предање, како са дечјим крштењем стојимо на основу списа ев. отаца н црквенпх нравила. Ако је црква одмах по установљењу своме почела живити својим животом; ако су чланови цркве Христове већ одмах у почетку стали уиотребљавати она благодатна и спасоносна средства, која су цркви ради снасења њених чланова дата; но нпје могуће ни мислити, а камо ли веровати, да тај живот цркве Христове није остављао за собом никакова трага; није могуће ни мислити, а камо ли веровати, да нико од чланова цркве Христове о употреби благодатних средстава, није или коме што рекао и говорио, или баш и с&м што о томе записао или написао. Па ако о дечјем крштењу у св. писму тачна и јасна упутства наћи не можемо; ако у св. писму изрична налога о крштавању мале деце немамо — а ми онца треба да видимо и размотримо, да ли ћемо о томе каква трага или баш и јасна одређења наћи у првим временима цркве Христове; треба да се обратимо члановима првих векова цркве Христове, па да пх упигамо, одиосно да у њиховим делима и списима нотражимо одговора на питање, које нама није довољно и потпуно јасно из самог св. писма, на име на питање: треба ли крштавати малу децу или не треба? т. ј. да видимо и дознамо, јесу ли они малу децу крштавали или нису. Учинимо ли тако, ми ћемо у првим временима цркве Христове, код чланова цркве Христове првих векова наћи не тек само слаба трага, већ јасно наређење, да децу крштавати треба. Тако: 1.) апостолски ученик Дијонисије Ареопагијски (Дела, 17., 34.) вели: „Божанственим нашим учитељима изволисја принуштању ка крштењу и децу. . ." а бла-

жени Августин, који је живио око 350. год. после Христа, вели: „апостолско је иредање, да се деца спасавају крштењем." (ШевићМакаријева „Догматика," II. стр. 224. и 220.) Но не само поједини Хришћани првих векова цркве Хриетове већ и читави скупови њихови, читави сабори св. отаца и учитеља црквених казују, да децу крстити треба те наводе и узрок, за што их крстити треба. Тако се 119. год. скупило у Картагину на сабор 217 црквених учитеља, епископа, који су на сабору своме скупили, а и утврдили правила 14 разних сабора, који су у Африци држани. (Правила с тумачењем — I. стр. 23.—24.) Па у 72. правилу тога сабора вели се: „Исто се тако установљује у погледу деце: сваки пут. кад се не нађу ноуздани сведоци, који могу доказати, да су она одиста крштена, а она сама због своје доби несу кадра тачно одговарати, да ли им је тајна дарована била, треба их без сваког колебања крстити, да их такова неизвесност не лиши очишћења толиком свемњом. . ." А преосвећени тумач на то иримећује: „Као што се из правила овога види, педобаптизам се у оно доба (461. год) сматрао опћим законом у африканској цркви. .." (Исто, II., 208.) Ово је од речи до речи поновио, односно одредбу о дечјем крштењу потврдио и Трулски сабор у свом 84. правилу, а на коме сабору беше 227 св. отаца. (Исто, I., 17.) А већ споменути сабор Картагински у свом 110. правилу још јасније наводи узрок, зашто децу крстити треба, те вели: „Исто се тако установљује да, који одрече потребу крштења мале и тек рођене из материнске утробе деце, или каже, да се она крштавају ради опроштаја од греха, али да од прародитељскога Адамова греха ништа на себи немају, што би требало очистити бањом препороћења . . . нека је анатема. . . И но овоме правилу вере и деца, која нису могла још никаквих греха сама по себи учинити, бивају крштена ради опроштаја од греха, да се кроз препорођење очисти у њима оно, што су она примила од старог рођења " (Исто, II., 242.) Дакле: „иедобантизам" (крштавање мале деце) беше „у оно доба (401. год.) опћин законом у африканској цркви", те се оци Картагенског сабора носгараше да ни једно дете не остане без ев. крштења, иа ни оно, које би се нашло, а за које се ноуздано не би знало,